Srpski sion

К р. Ш. „ОРПСКИ

оиштине 15.000 Фор. на издржавање гаколе у Брашову. Даље је следовала Фундација великога Фундатора кнеза Вранковаиа, који је своја два спахилука у „Ее180 бгошђа!;Муа" и „Бојана Мурулуј" даровао општини овој још 8. априла 1826. г., тога ради што је при овој цркви за време бегства шегова из Румуиије, о револуцији 1821. год., сахрањен отац му Емануил, сестра Јелена и мати 2оНга и што је при овој цркви нашао реда у свему и савесну у ираву, — с тим, да се половина прихода ових добара унотреби на парастосе и потпомагање сиротиње, без обзира на веру и народност, а друга иоловипа да се употреби за већ постојећу школу у којој ће предмете грчки учитељ предавати, а засебно ће се наградити један учитељ, који ће немачки језик учити тако, да у школу могу ићи и друге народности и то без плаћања школарине, и наиослетку, старатељи да рукују тим иметком, који ће тек по смрти његовој и сунруге му општини предан бити. Но супруга му по смрти његовој 1832. год. већ предаје општини у носед цео овај завештај. — Доктор Флева 1825. год., а Русет мало доцније, даје општипи 4000 Фор. на школу и сиротињу. Никола Мандраџиоглу 1842. г. оставља 1 / 3 иметка свог грчкој цркви с тим, да се од тог известап део нма и румунским црквама у Брашову давати. Већина тих Фундација, као Фундација Нике х. Панајота за сиротињу, Димитрија Иетру, х. Русета, основане су нод тим нарочитим условом, да има грчка црква одржати свој кр. рескриптом ех 1796. г. гарантовати национални карактер. Ако би иак у том погледу временом каква год промена наступила, имаће се Фундације у смислу основних писама (р. 4. тачку Ианајотиног осн. писма од 21. јан. 1797. нотврђеног Њ. Величанством Фрањом I. 24. августа 1798. г. под бр. 9038. ит.д.) делом у место рођења Фундатора (Јанина у Епиру) делом пак у Аустроугарској у тако месго пренети, где Грци станују, којима је школа потребна. И да би се тим оставииама што већа важност приписала, знатни део Фундационог канитала децоновали су Фундатори код грчке црквене општине у Бечу, која и данас само камате

СЖ )0> О тр. 717.

ставља на расположење старатељима ове општине. Пошто ствар тако стоји, лако је разумети, зашто члапови општине тако брижљиво чувају нациопални карактер своје цркве и општине. С тога су Грци грађани 1799. и 1800. г. ноново се жалили кр. гувернији на Грчке компанисте, који су сада већ и Румуне, Србе и Бугаре иочели примати у компанију. Ово је уједпо и последња расправа Грка међу собом, а од сада их виђамо увек на бојишту сложне против Румуна, односно њихових епископа. После Адамовића, епискоц Василије Моза хтео се мешати у руковање огпптинским иметком и Фундацијама ове опшгине, па је тражио и пристављање овој цркви једног румунског свештеника, али је у томе свагда одбијен био. Тако се приближила у борби за опстанак годипа 1820., која је значајна стога, што су ове године норед својих епископа први нут устали против грчке ошптине и Румупи грађани, јер сада је већ вредно било борити се, пошто је онштииа сада већ лепе Фундације имала. Сада се тек осетило, какав су несмишљен корак негда учинили неки Грци грађани, када су просећи компанистама, а тобоже због својих румуиских жена и слугу од енископа Адамовића тражили, да се у цркви и на румунском језику држи богослужење. Сада су Грци из унутрашње вароши почели тражити да могу грчкој цркви, која је једина православна црква у том делу вароши била, једног румунског свештеника нриставити. А да то са пуним правом могу тражити доказивали су тиме, да су и оии чланови грчке општине који се у кр. рескрипту од 1796. г. спомињу, као „Грци грађапи" — сггез ^гаесј, који је назив — но њиховом мишљењу — управо скраћен од „тев §гаес1 п1из", штозначи: православпи т.ј. храђани грчког обреда бзз обзира на народност, а то су они; те су желили, да се „рипе1а сошр1апаиошз И од 1790. г. у нотпуну крепост стави, где се Грци комнанисте и Грци грађани (по њима Румуни) у свима нравима при грчкој цркви изједначују. Са овим потра?кивањем, које је више нута панављано, буду Ру-