Srpski sion

С тр . 788.

„спрски

с»ои. а

редно занимање може се дозволити свештенику само такав посао који није у противности са чином му (УП. вас. прав. 15.) као што је н. пр. служба учитељска. Сем тога свештеник се може примити чланства у државним и автономним нам преставништвима. 1 Трезвеност је врлина, која ваља да краси свакога пастира дркве Христове. Пијанчење, као и картање и сваковрсне азартне игре, те кајишарење и зеленаштво не ириличи чину свештеничком и због тога се одавање навејгеним страстима строго забрањује и казни (ап. прав. 42. 43. 44:.) 1 Сем тога свештеник мора избегавати свако делатно учествовање на јавним забавама и не сме присуствовати у иозориштима и циркусима при престављању саблажњивих престава. (Трул. 24. 51.) х Остала својства и дужности свештенослужитеља као пастира црквеног подробно излаже пастирско Богословље. 4 0 напушшању свештенога чина. Сгара црквена правила категорички забрањују свештенослужитељима, ма из којег узрока напуштати свештени чин, а оне који то учине стављају под највећу и најстрожију казну апашему. Четврти васељенски, Халкидонски сабор овако говори у том погледу: „Који су једном ступили у клир, или су се калуђерству носветили, наређујемо, да не могу већ ступати ни у војничку ни у светску службу; а који се на ово усуде, и не поврате се, покајавши се, к ономе шго су ради Бога изабрали, нека буду анатема" (ирав. 7). Поступак овзј осуђује се овако строго с тога, што скидати са себе свештени чин, који смо од своје воље на се примили значи — варати Бога а нељуде; одбацивати тајанствену благодат Светога Духа која нас посвећује на високе службе, значи уједно вређати Бога прецењивањем овога света и његових сујета, а иренебрегавање дужности, које према Богу на се узесмо, значи насилно кидати тајанствену везу, која свезује свештенослужитеља с Црквом Христовом — те тиме доказивати, да су у нами покварени нрави, да нам је слаба вера и да су нам миле страсти; сем тога напуштањем свенггенога чина проузрокује се велика еаблазан у хришћанском друштву и по-

1 Ш<3. §§ 13. 44. 1 Еа. Никодим : Правила књ. I. стр. 107. — Дисц. прау. § 11. 1 ШЗет.

нижава се пред њиме углед свештеничке службе. Свештенички би чин веома много изгубио од своје важности, када би се сваком дозволило да га напушта еада хоће, и због чега хоће. Карактеристично је, да црквена правила не наводе разлоге за нануштање свештенога чина, јер и не слуте да може бити таквих важних узрока, због којвх би се могло тражити. да се напусти свештани чин. Снољашње дужности које иду уз свештени чин, као што су дужности епархијског епископа и парохијског свештеника, у кра.јњој нужди могу се напустити због велике душевне и телбске болести и слабости, али се не могу навести узроци услед којих би и сам чин ностао теретан јарам. Према томе, ако би ко желео да се рашчини због тога пгго су му тешке духовне дужности, које су скопчане са свештеним чином, тога такав разлог не би могао ни најмање извинити, шта више такав је свештеник достојан осуде, јер показује да је малодушан, лакомислен и да тежи да угађа себи и својим пожудама. У сваком случа.ју сваки кандидат свештенства, ваља претходно да прокуша себе, те да се увери еда ли ће у стању бити тачно и савесно вршити узвишене дужности свештенога чина, јер се касније не може узети за извину навод, да му тешко пада вршење свештеничких дужности. У овом погледу је карактеристично решење трећег васељенског сабора, у ствари једнога епископа који се није одрекао чина, већ само управе над повереном му епархијом. За њега говоре оци поменутог сабора, да је услед тога, што је био „од неких смућен и стављен у неочекиване прилике, при томе и по себи нерасположен најбоље к раду, уморен бригама, које му је служба налагала, а неспособан да сам стане на пут укорима противника својих неиојмљивим за нас начином поднео (је) писмену оставку на своју катедру. Он је свакако морао, ношто је једном примио на себе свештеничко старање, до краја духовном га крепошћу и држати, без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донео био" (нрав. 9). Морамо овде приметити, да се у старој Цркви забрањивало напуштање и спољашњих цужности црквене службе, и сви који би се упорно иридржавали таквих отказа били су одлучени од црквенога општења (Апост. 36, Антиох. 1 7). Па када се већ осуђивало и само нануштање спољашњих дужности, колико се