Srpski sion

Вј» 49.

„СРИСКИ

СИОН."

С тр . 815.

вота и са несавладљивим условима места и времена. Ко би хтео да уједанпут добије потпуну схему школског устројства и школског васпитања, ко би хтео, да све уједаниут постигне, да уједанпут оснује множину школа и постави масу учитеља — тај нека само оде на пијацу недагогије трговдима готових рецепата и нрограма и науке, нека чује беседе специјалиста у скуповима њиховим, нека прочита простране записнике њихове — па ће му све могућим изгледати. XXXVI. Мало је учитеља, који умеју, знајући ученике своје, дати свакоме по способности и развитку његову, згодне теме за т. зв. „писмене радње". Ко је имао нрилике да види списак тих тема за писмене радње, тај се мора дивити недагошком сиромашгву у тој тако важној ствари. Под речју „иисмене радње" разумева се обично неко самостално излагање мисли самог ученика о предмету, о коме ученик није у стању сам сво.ј суд донети, него је принуђен само истраживати и ионављати или перифразирати туђе мисли и туђе фразе. Отуда с једне стране очевидна неплодност таких задатака, с друге стране сасвим погрешно оцењивање тих задатака од стране учитеља. Ученик, наиунивши своју радњу множином фраза и дубоких мисли одасвуд надераних, добија похвалу за свој труд, те још може и уобразити да је говорник и мислилац, дочим други, који се потрудио да савесно изложи оно, што је њему познато о том предмету, добија иреговор зато, што му радња није самостална. Писмена радња мора бити покушај мишљења и излагања и у том смислу је знак умног развитка ученичког; но тражити у њој самосталног мишљења значи само којешта захтевати. Писмена радња мора бити ни више ни мање него потпуно излагање пристуиних ученику факата и појмова. Зато је цотребно показати ученику материЈал, из кога он може црнсти та факта и појмове. Према 1 томе у почетку тема мора бити проста и јасна, појмљива доступна осећајима дечјим. У даљем току учења комплицира се и својство и количина материјала, но суштина работе остаје иста. Изучити указана факта, довести их у памет, сјединити их јасно и изложити тако, да је хшјмљиво и писцу и читаоцу — то је досто-

јанство рабоге. Па ако свака така работа израђена буде мудро, то ће ученик сваки пут сталнији бити и себе осећати слободнијим у умном раду, навикавајући се тачном излагању и вештини. Тако се у њему васпита умење изразити мисли и појмове, а где је умење, тамо је и интересовање, а знање раније или касније доћи ће само ио себи. XXXVII. Учиш децу Закону Божјем.. .. Узвишен и тежак посао. . . Али клони се више свега, да од Леванђеља правиш уџбеник — јер то је грех. То значи — у детету обезценити зачовека књигу, која треба да му је ризница и руковођа у целом животу. Па какав је тек грех делити науку живота на мртве делиће, те од њих чинити тешка питања за децу! Нристунати деци са речима Јеванђеоске науке и чекати одговора њихова може само душа, која разуме осећаје дечје душе; но ако приступаш деци са механиком програмних питања, те за одговоре, који су често тако тешки и непојмљиви, бележиш оцене — тешко греши. За такве би се могло рећи: не знају шта чине — са душом детињом. XXXVIII. Ррђаво је, ако се Закон Божји ставља у исти ред са осталим иредметима школским. Још је рђавије, ако се и у Закону Божјем, као и у осталим предметима иде за тим, да се иостигне повољна оцена. Ја сам гледао уџбенике, у којима је тачкама означено, што је потребно за спас душе човечје, и катихета бележи „недовољно" ономе, који не може да броји све те тачке . . . Где је ту разум? Где морал? Где је напослетку пре свега вера, о којој се ми тако фарисејски бринемо?! Хоћемо ли истину у том тако важном делу, то се онда не смемо од ње уклањати. И вера и морал васпитавају се у души иотпуним утецајем (домаћег, а говорећи о школи) и школског живота. Само тај школски живот не би смео бити раздељен на два посебна дела, наиме на религијозно и светско учење, него би обоје морали бити делови једне органичке целине, делови који међу собом хармонирају. Породица би требала да усади и васпита у души осећај вере и нобожности, а школи би дужност била не само да подражава тај осечај, него и да осветли у души идеју, без које је сам осећај нејасан и несигуран. Школа треба да постави тај осећај и ту идеју