Srpski sion

Ј>р. ђО.

А хго давна дела рода свога свега У свом срцу сабра и у књиге стави, Заслужује сјајно да цео народ њега Једним срцем слави! Пред таковим радом погиње се глава, Погнимо је и ми Рајићу! Нека ти је слава! Јован ЖивојновиЋ.

Прослава стогодишњице смрти архимандрита Јована Рајића. Као што смо већ јавили. нодухватило се је наше богословско књижевно друшгво „Олога", да поводом стогодишњиде смрти неумрлога архимандрита Јована Рајића ода част и хвалу имену и делима тога великана. По нрограму ове прославе служен је на дан смрти Рајићеве 11. (24.) децембра о. г. у 11. сати свечан нарастос у св. Ваведенској дркви, у којој је Рајић крштен 13 новембра 1726. г. Парастосу је присуствовала Његова Светост преузвишени госиодин натријарх Георгије БрапковиК. Чинодејствовали су високоиреосвештена госиода енископи Мирон НиколиЛ и Митрофан ШевиК, уз велику асистенцију. Кратак говор изговорио је нарох св. Ваведенскогхрама, протојереј г. В. Константиновић. Како на парастосу, тако и на свечаној седници, после подне одржаној, присутни су били чланови Саборског Одбора : г.г. протопрезвитер 'Борђе Влаховић и др. Ника Максимовић; изасланици из Београда г.г. професори Велике Школе др. Александер Белић и др. Станоје Сгаиојевић, професор гимназије Риста Одавић, уредник „Нове Искре", др. Михаило Гавриловић управник државне архиве, др. Момчило Нинчић секретар министарсгва иривреде. Затим из Новог Сада: председник Матице Српске г. Антоније Хаџић и г. др. Михаило Полит; као изасланици гимназијске професорске колегије г. управитељ Василије Пушибрк, и г.г. професори : катихета јеромонах Михаило Миловановић, Јован Живојновић, Ђисаловић и И. Бајић. Пре и иосле свечане седнице били су у гамназијској дворани изложени штамиани и рукописни радови Рајићеви, као најречитији сведоци феноменалног трудољубља, радне снаге,

енергије и издржљивбсти, која је једина и кадра била савлад^ти онај огроман материјал и продуковати онолику радњу, закоју је, норедпоменугих особина, требала и она силна л.убав књизи и науци, цркви и народу своме, у каквој је горео Јоваш ШјиЛ, целога живота, многогодишњега. Пирамида тих штамианих и рукописних радова Рајићевих изазивала је у мисаоних иосматрача дивљење и приморавала на дубоко нонгговање и пијетет, ко.ји је под утицајем „Пролога", умно паписанога и топло изговоренога, потенциран бно до суза благодарности. Те су се сузе заустављале и забашуривале у експиозији бурнога аплауза, којим је награђен и говорник „Пролога" богослов г. Н. Барачки, а од свију —- који су га знали — и присутни аутор, професор Новосадске гимназије г. Јован Живојновић. Али, ни бура ни урнебес тога аплауза нису могли ућуткати онај благи прекор, и ако се је он нечујно подизао из те пирамиде, као загробни глас неумрлога Рајића, а који као да је говорио: „Зар су камате мога фонда, који сам оставио цркви и народу у овој пирамиди. којој се дивите, тако малене, да ми, и поред мога и Сгратимировпћева новца, од смрти ми до данас, не могосте салигити ни бисте, о којој ето иесник снева и говорник у невољи сликом је мојом замењује . . ., а камо ли подићи споменик по нацрту покојна већ и Арсе Теодоровића. Мени га не треба, али вас би чувао од прекора многих .. Можда се од прекора Рајићева понешго и пречуло, али оволико се ваистину бар и нама причуло .... А говор „0 архимандриту Јовану Рајићу" — боље да нисмо чули. Доста је труда уложио богослов г. Сгефановић у своју декламацију „Вој змаја са орлови", а професор Новосадске гимназије. г. Исидор Бајић и збор „Слоге" потпуно су заслужили бурно допадање, којим је поздрављена била отпевана несма „Прискорбна Горлице" из Рајићеве трагедије „цар Урош V.". коју је песму компоновао и певање јој дириговао г. Бајић. ГЦе Милена Симеоновић-Чокић и Милана Стојановић су такођер поагњети заслужену хвалу приказом дијалога „Минерза и Сербл^и". Свечану седницу благоизволели су удостојити својом високом посетом и Његова Светост,