Srpski sion

Отр 854

.СРПСКИ сион«.

В р . 51

које је осуђена обукао био, говорећи „недостојан", а за тим ножницама стрижу му браду с десне и леве стране и на глави косу на три места, говорећи „недостојан". 17 Акт овај нити се иоже сматрати, нити се сматра за твјанствени акт, којим се недостоЈноме одузима, некада већ саопштена благодат тајне свештенства, за коју је (благодат) иреотупник већ самим преступом својим постао недостојни сасуд, те ју услед тога и изгубпо; него је акт свргнућа, само обредни начин прокламовања канонске пресуде духовних власти, евентуално засведочење од стране духовно власти нред целом Црквом, да дотични нцје више носилап, божанствене благодати тајне плчнгенства, односно члан свештене јерархије. На крају прегледа канонских нрописа о свештснству, додаћемо неколико речи о свештенству религијозних заједница, које се одцепише од православне Цркве. Питање: да ли свештенство јеретичких и расколничких религијозних заједница може признати нравославна Црква за таково, решава се у ошпте — на основу старих позитивних канона црквених, посебице пак и на основу примера старе Цркве. Апостолска правила говоре у овом погледу у опште овако: „Ако ■ који епискои, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго рукоцоложење, нека буде свргнут и он и онај, који га је рукоположио; осим случаја да се докаже, да је од јеретика био рукоположен. Јер коџ су од такових крштени или рукоиоложени, не могу бити ни верни, ни клирици " (прав. 68). Апостолска правила отворено називају та-кве свештенике, такођер и лажним свештеницима (прав. 47) Свети Василије Белики пак говори : „Премда је иочетак оделења био услед раскола, али одстунници несу више имали на себи благодати Духа Светога, иошто је несгале саопштења те благодати чим се прекинуло прејемство, јер први који се оделише добили су били од отаца руконоложење, те су имали благодат духовну кроз то, што су на њих руке положене биле, али одељени и поставши усљед тога световњаци, не имадоше више власти ни да крсте, ни да рукоиолажу, дакле не могоше давати другима благодат Духа Светога, коју су сами изгубили" (прав. 1 А. Лаод. 17 јЕн. Никодим : Правила књ. I. стр. 68. у белешци, и стр, 494. у тумачењу 21. правила Трулскога сабора.

32). У осталом стара је Црква у погледу примене ових одредаба на свешгенство разних јереси и раскола, исто тако неједнако постунала као и према крштењу обављеном од јеретика и расколнмка.. Тако на пример из старих саборских и отачких одредаба сазнајемо, да је "Црква признавала свештенство неких од заједнице њезине одпалих религијозних друнгтава, и у случају да су се такови свештеници обраћали у нравославље, није захтевала да се исти поново рукоположе. Такове су одредбе првог васељенског сабора гледе катара (прав. 8); свети Василије Велики исто то гоћори у погледу енкратита (прав. 1); Картагенски је сабор (419) наредио — да се има признавати евештенство донатиста (Карт. 79). Али клирици монтанистички, иавликијански, архијански, македонијански и других јеретика,, ако су се обратили, нису се примали неиосредно у клир православне Цркве, него ако су били достојви да заузму свештеничку службу, добивали су од православних епископа ново рукоположење (I. вас. 19. Лаод. 8). Такође не иризнаваше православна Црква свештенство добивено ®д каквих год епископа самозванаца или неиравилно рукоиоложених, ■ као и оно које је руконоложено у онаквим друштвима, која и ако нису одступила од чистоте православног учења, али су се оделила од законитог православног свештеноначалства, те који су у својим самовољним збориштима хтели да имају независно свештенство (II. вас. 4, 6. аи. 31. Антиох. 5. Гангр. 6). Када су у деветом веку избиле несугласице међу источном и западном Црквом, сабори, који су ишли за тим да изгладе исте размирице, нису оспоравали каноничко достојанство и правилност римскога свештенства. Према томе на десетом помесном, Цариградском сабору (879) закључено је, „да ако су који клирици, или световњаци или енископи из Игалије, који бораве у Азији, или Европи или Ливији, билст одлучени, или свргнути, или анатемисани од најсвегијега папе Јована, исти ће бити сматрани на томе ступњу казне и код Фотија, најсветијега патријарха Цариградскога, то јест или свргнути, или анатемисани, или одлучени. И које клирике, или световњаке, или архијерејског или јерејског чина, Фогије, најсветији наш натријарх, ма у каквој било области иодвргне или одлучењу, или свргнућу или ана-