Srpski sion

О тр . 60.

„СРПСКИ СИОћ в .

Б р. 4

света — руског дара, те је поново стунила у активитет она знаменита и врло интересантна по нас дентрална сила тежње к последњем православнол Риму, која јасно пролази кроз сву историју свих православних балканских народа. Сваки руски полазак против Турака изазивао је силно узбуђење међу Румунима, и читаве гомиле неустрашиво су се придружавале победоносним пуковима Православне Русије, која опет, као и у епоху Прутског похода, ишла је да, у име Спаситеља и хришћанства заштити рођено и мило јој православље, носећи већ несумл-иву победу и слободу покореним народима балканског полу острва. Већ први турски рат за царовања Екатарине II. свршио се 1774 год. повољно по Румуне — миром у Кучук-каинарџи, по коме свима Румунима, који у време рата радише против Порте, објављивала се амнестија; потврђавала се слобода хришћанског вероисповедања и право Румуна на слободан излазак из земље; конфискована имања повраћаху се; господарнма Молдавске и Влашке дозвољено беше, да могу у Цариграду имати своје поверенике православне вероиснпведи. Русија је добила право заступништва тих кнежевина прн судару њиховом са турским властима. Други рат Русије за ослобођење с Турском (1787 — 1791. год.) завршен је јашким уговором 1791. године, којим се с обзиром на подунавске кнежеве потврђиваху услови Кучук-каинарџског мира те је дата Румунима двогодишња олакшица у данку. Год. 1802 буде установљено, да кнезови владају седам година. Али румунске кнежевине су желиле, да се потпуно ослободе од турског и фанариотског ига, а остварење својих заветних идеала Румуни су видели у коначном, на нравима поданства оспованом, у]едињењу њихову с Руси.јом, где онп мислише, подједнако са осталим поданицима велике православне државе, уживати мир и свако добро под скинтром самодржававног руског иравославног цара. Искреним и неустрашивим проповедником тих тежња, у ночетку XIX. века, беше знаменнти молдавски митрополит Вениамин Ко■сшаки, кога, посве оправдано, можемо сматрати мао наЈзнатнијег међу молдавским митрополитима. Вениамин Костаки дваред беше митрополит — од 1803 до 1808 год. и од

1812 до 1842. год. Значај његов у историји молдавске цркве, већ је давно достојно оцењен. Као што је у државним пословима Молдавска заиста имала великог Огефана (кнеза, познатог у историји иод именом Сгефан Велики), тако је и у црквеним пословима имала великог митрополита Веннамина. Као природни Румун, прави пријатељ свога народа, Вениамин Костаки свагда је био славан прииоведник његових бољих тежња, чиме се и одређиваху одношаји његови к Русији. (Када је отпочео нови риско-турски рат 1806 —1812), и руска војска ушла у Молдавску, тада је цар Александар I. добио ову адресу, коју је потписао (27. Јуна 1807 год.) у Јашу митрополит Вениамин са 20 најзнатнијих бољара: „Уништи несносну управу (турску), која дише тирански ирема беднож народу (молдавском), присаједини управу земље ове богохранимој држави твојој... Да буде једно стадо и један пастир, те тада да кажемо: ово је златни век стања нашег. То је опћа, молитва из све душе народа овог. Тим је теже после митроп. и народу његовом било, када даљи руски покрет за ослобођењем наједаред престаде слободским примирјем, те руске војске одступише за Дњестар. Ево шта је писао тим поводом митроп. Вениамин у писму своме генералу Апраксину: „Од најстаријих времена, у колико нам је нознато из историје, једина узданица земаља Молда.вске и Влашке беше Господар целе Русије.. Сваки становник, угледавши руску војску, одушевљавао се и благосиљао је своју судбину, јер је држао да ће, како он, тако и његова црква ослобођена бити од претешког ига... Глас, да руске војске оставл>ају ове кнежевине, отворио је у грудима свију нас дубоку рану, сваки је иоплашен том вешћу и изгубио је сваку наду." Понавља.јући молбу да Русија нрими кнежевине у поданство своје, он је писао: „Паша молба не потиче из пусте фантазије, већ је мотивирана дубоким осећајима. Она се састо.ји у овом: иотпора Његовог Императорског Величанства јесте прави пуг среће ових земаља; права срећа ових земал>а састоји се у примању и присајединењу њихову с Империјом, нод чијом сени сретно ироводе живот народи широм великог дела земаљскога шара. Сва, је земља готова, да падне пред ноге Његовог Императорског Величанства; вера и народ