Srpski sion

€Ч'р. 50.

„сриски сиоа*

добни смо ( дати у свако доба јасна и непобитна рачуна, тако да их свако мора примити, ако га само не спречава у том каква предрасуда или ограниченост душевна; код других пак то нам тек у пола полази за руком, и ми не можемо да их пренесемо иа друге, ако они својим личним наклоностима не надопуне оно, што не достаје у строгом доказу. Отуд разлика између знања и веровања. Из свега што знамо и што верујемо, састоји се наш свет мисли. С почетка, у митолошком иериоду историјском, док је разум човечји као у детета неискусан и наилан, постоји само јвдно уверење, и није одвојено знање од веровања; ту још нема никакве разлике између науке, религије и несништва. И тек додније, када се почне јављати чуђење и сумња, буди се знање, да живи својим засебниа животом. Идилске простоте нема више: у нашем је свету мисли нукао јаз, који нас гони на самосвојно нремишљање и истраживање, еда бисмо како ностигли јединство у представама својом. Иепрва сеђасмо као пажљиви ученици крај ногу природиних те пуштасмо ђенију своме на вољу да нас, као дете за руку, води куда њему драго, а сада почињемо и сами испитивати и тумачити оно, чему природа хоће да нас поучи; ђеиије се све већма измиче и даје право и власт нашем рођеном духу. Представе се нрилагођују сад једна ирема другој; кад их мотримо како теку, ми свагда назиремо или тражимо нека иравила и законе, и ето то је почетак душевном развитку, који ће наћи краја и конда тек у оном погледу на свет, који обухвата све и армоничан је у свима својим деловима — ако га човек у опће узможе кад постићи — ил' иначе у апсолутној критици. У критици, вештини у пресуђивању свега чиме се сретамо, лежи идеал науке, ако узмемо на око, да је човечји дух и ум скучен и ограничен. Еада је изникло носејано семе знања и умења, није дуго потрајало па је почео и нлод да сазрева на све стране. Када је испитивачки дух, пробуђен иза вековнога сна, стао гонити човека, да открије по неку тајну видљиве при роде; када се посматрањем и испитивањем сазнале. неке истине и стекло умно благо, које се с коЛена на колено преносило, множило и утвр^ивало :/онда се почели јављати и спасо-

носни утецаји науке на развитак друштва људског. Пробуђени дух пробудио је и свест о слободи човечјој. Тај се покрет опажа већ код најдаровитијег народа у старини, код старих Грка, чија историја као целина лежи пред нама. У најстарија времена, како нам их описује Омир у сво.јим бесамртним песмама, беше сва моћ у рукама краљева, који као старешине имађаху неограничену власт над својим народом. У важним стварима питали би до душе своје најугледније поданике за савет, но ипак су управљали народом самостално, по својој вољи и савести. Но касније, када се пробуди дух и поче ширити знање и умење те се неки од првака изједначише с краљевима, преузе владу аристократија. Покрет, једном започет, иође и даље. Просвета доби још јачега нолета те стаде напоредо са благостањем продирати и у ниже слојеве народне; а кад народ иоста умом зрелији и стаде на снагу, у њему се пробуди и евест и његовој вредности и моћи. За аристократијом д|фе народна владавина, демократија. Поље слободе ширило се дакле, јер се напоредо с цросветом шприла и свест о слободи. И као што дете кад ојача и осети, да може и само ићи, не тражи више руку, од које се цређе тако радо дало воцити, тако и народ, када му се окреии ум и прошири знање, стиче шири круг политичке моћи. Слпчну појава, као у старих Грка, указује нам се и у хришћанској Јевропи. И ту се са просветом шири уједно и свест о слободи и ираву грађанском. Ко се осећа доста јак, да може своје умне силе да употреби на опће добро, тежи да прибави себи неког утецаја у државном животу. У нрво доба хришћанско, док је широм целе Јевропе све знање, сва образованост била у свештеника, док је била голема разлика између лајика и њихових духовних пастира, беху ови с пуним правом позвани да буду вође и учитељи целоме друштву. И свештенство је озбиљно схватило свој позив и задатак и прегло је свима силама, да га изврши на опћу корист; својим истрајним радом стекло је оно неоспорних заслуга за цело човечанство. Одиста тужна и сурова беху она времена, када, је мал' не свуда владало право јачега. Сигурност живота и иметка не беше нигде зајамчена. И по самим царским друмовима иђаше иутник или трговац са зебњом у срцу, да га неће можда напасти, поробити