Srpski sion

Б р 4 ,СРПСКИ

вриједност, и то још 'бесконачиу и неизмјерну. Дух, који не ради, не може никако бити добар. (Наставиће се)

Иронија у Христову понашању и говору. од Фр. Паулзена, превео Алекс. ЖивановиЂ. (Наставак.) 3.) Као што се у тим расирама са Фарисејима очигледно види иропија, тако мислим, да има ироније и у речима Христовим о богатству и богаташима. Новац и имање, то је њихово благо, то је реално и право добро, тако они мисле; и сматрају се мудрима зато, што тако нравилно знају ствари оценити. Они разумеју, шта је реално и зато и могу доКи у свету до нечега, а занесени сањало, чије су мисли у неком измишљеном свету, у Фактичном <'вету да богме да мора играти врло јадпу улогу. Тако је овде положај Христов чиста иронија: Исус стоји пред тим мудрацима, који се држе свога, који пажљиво гомилају своје благо, и вели једном младићу, законику, који хоће да Му приступи: Јеси ли се добро промислио? Лисице имају своје јазбине а птице своја гњезда, а Син човечји нема гле ни главе склонити. И та реч није изговорена са сентименталним иатосом, већ такође са лаким ироничним осмехом: Гледај, мој драги, ја заиста немам много да ти дам; ако ти тражиш, да помоћу мо.јом дођеш до богатства, то мораш онда тражити другог учитеља. Но и овде се посведочава, да се посрамљује самоуверена мудрост; као што је јадна праведност законичка предљубављу, која прашта и пред благошћу, така је мудрост тих великих рачунџија пред оним, који добра овога света нрезире. Смрт, тај велики ргоЈеззог тогаПиш, показује те ствари у њиховој иравој светлости. То нам доказује прича о лудом богаташу: његове њиве преродише; он се брижљиво старао за нове житнице, у којима ће обезбедити своју жетву, па рече сам себи: Душо моја, имаш много блага за мпого година, почивај сад, једи, пиј и весели се. Али Бог говори: безумниче, ову ноћ узећу душу твоју од тебе, а што си приправио чије ће бити 1

СИОН. 6 __ С тр . 57.

Тако бива ономе — додаје Христос који себи тече благо, а не богати се у Бога. (Лук. XII. 16—21.) Како су у истину луди ти мудри људи; место да сгеку сигурно благо за вечиост, која ће зацело доћи, скупљају онако благо, ко.је рђа и мољци једу, које лопови поткопавају, а за оне дане, за које не знају ни хоће ли их доживети. Могли би се научити од птица небеских, како им је тециво непотребно; оне нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице, већ се ослањају на Бога, да их исхрани и налазе сваки дан себи храну; љиљани у пољу пити ткају, нити преду, а Бог пх облачи много велељепније, него што је био обучен и сам Соломон, тај уметник у раскоши. Дакле како је лудо, поставити своме животу задаћу, да само имање гомила. Али то још није све: грабљење и силна тековина је не само непотребна и залудна, него богатство лако, шта више скоро увек, постаје за човека опасно; уживање, које оно даје, угушује у нама бригу о вечном благу; засићеност, којадолази од њега, свршава се са ужасним последицама. То нам показује јевапђеље о богатом човеку и о убогом Лазару. Богаташ нам се црта прво у свом добру, да се боље види иротивност беди сиротињској. Тада долази смрт; Лазар умире и сахраН, УЈУ га У неком кугићу, али га анђели носе у наручје Авраамово. И богаташ умире и погребу га са великом свечаношћу, са лепом посмртном беседом, у којој се славе н>егове врлине, — то смемо закључити, јер је он честито живео, а и од њега су живели. Но после тога се он буди у паклу у муци. Како сад стоји са мудрошћу тог великог рачунџије и Финансијера? На крају крајева се он ипак преварио у рачуну. У тим причама чини ми се да има мало и оног горког хумора, с којим смрт себи људе позива. Узмимо на око хладнокрвност, с којом се отац Авраам разговара с тим човеком у аду: Сети се синко, да си ти примио добра у животу своме, а Лазар оиет зла. Право је, као добар рачунџија мораш увидети, да се сад морате ироменити. То је иста она равнодушност, да не кажем иста она гротеско иронична услуж-