Srpski sion

Бр. В

„СРИСКИ СИ ОН. 81

Стр. 127

изнети у историјском прегдеду ону „спасоносну улогу", к оју је у животу народа извршио хришћански Рим иод старешинством папе. Он је осудио на коначно убијање и на спаљивање на ватрп толике староседиоде народе у Јужној и Средњој Амерпци, којп нису хтели да ирпме римски католицпзам. Пошто се основало византијско царство и у њему завело Хришћанство, када су Грци пали под иго римских ћесара, који су у Византију пренелп сву поквареност Рпма, лукавство п бездушносг његове политпке, деспотизам и фанатизам његова свештенства, они су и нехотице постали оруђем тих изрода ћесара и римских првосвештеника, на проиаст јуначкога хришћанскога народа, који је био Грчкој штит против незпабожачких освајача. Хришћански Јермени толика столећа очајно су се борпли против навале Перспјанаца, Арапа и варвара средње Азије. А византијски цареви, под прптиском свештенства, слаше на њпх велике војске, које су разоравале несрећну хришћанску земљу са не мањом јарошћу, него ли дивље ордије перспјских ханова. Још нечовечније поступалп су са Јермешша, када су ови ступпли у борбу с Арапима. А резул^ат те слепе мржње п нехришћанскога фанатизма бпо је тај, да су Турцп Селџуци п Ос-манлије оборили Јерменску п у њој се са свим утврдили, а за тим бацили у вековне окове и иас и све балканско полуострво. Па ко је покренуо крсташке ратове, него исти хришћанскп Рпм, који у главном иије ишао на ослобођење светих места од Мухамеданаца, него на оснивање рпмокатоличких књажевина у Палестинп ? Наоружавши сав мухамедански свет против Хрпшћана, римски првосвештеници дигоше крсташке легионе на кплпкиску јерменску државу, која пм је чинила огромне услуге, али нпје хтела да призна наиину власт. Хришћански народ паде под ударцима против њега разјарених мисирских султапа, уз које су пристале латинске државе основане у Паластпни. Па Шпанија са њенои пнквпзпцијом ? Па пропаст Пољске? Па драгонаде п вартоломејска ноћ у Француској ? Па спаљивање у Чешкој ? Хришћанство, коме је пут спремила јелинска просвета, није се међу потомцима Сократа и Арнстотела могло дуго држатп у духу науке о Богочовеку, као што је усвојпо Рим. Оно се морало опроетитн римскога јарма, као што је то п учинило, прогласивши иравославље и створивши васељенску православну патрнјаршпју. Зар православље запрећује, као римокатолицизам, сваком православном народу сдужити литургију на његову народном језику? Зар православље баца анатему на сваки хришћански народ, који не припада православљу ? Зар оно прогони

и тамани незнабошце? Зар оно пде за тим, да пода се добпје световпу власт? Зар пада на ум православном пастиру да себе проглашава непогрешним ? У којој нравославној држави проповеда свештенство, да „изван цравославља нема спаса"? Најпосле, која поглавица независне од мухамеданске државе православне цркве стуиа у тесно пријатељство са калифом, на чију су заповест убијене стотине тисућа Хришћана. Римокатолпчка н православва црква, ако п јесу блиске по основним догматпма, али по духу, начелима и од■носима лрема народностима тако су далеко једна 0Д ДРУ ге 1 А а ме ^У њима није остало скоро ништа заједничко. Православна црква не трпи никакво однарођивање, нпкакво туђење и мржњу према другој хрпшћанској вери. Према таквим приликама, може се казати за предлог, који је папа учинио грчком народу у својој посланици, да нема никаква смисла. Исто тако није могуће да би грчка влада пристала на отварање католпчке семинарпје у Атини ради припремања католичких мпсионара од сампх Грка. На 2 1 1 2 мил. правоелавнога становнпштва у Грчкој има свега 30.000 католика, и то су Левантинци од Санторина, Сире и Накса. Онп уживају потпуну верску трпељивост, пмају своје мушке и женске школе. Римокатолички бискупп и патери у Грчко}' скоро свп су Талијанци, али су примили грчко поданство. А ако папа у својој енциклици пзјављује жељу, да се у будуће римокатоличко свештепство сасгојп из рођених Грка, то никако не ласка нашој сујети, у толико мање, што своји своје лакше могу обратптп, него лп Талијанп". ЗВАНИЧНИ ОГЛАСИ. С Т Е Ч А Ј. 16 1-2 Ради сталног иопуњења учитељског места у Краљевцу овим се расписује стечај. Плата је учитељу за редовну наставу 800 круна — са петогодишњим доплатком — за повторну школу 2^/ ј ланца оранице одноено ливаде, на коју учитељ све терете сноси; стан од 2 собе коморе штале и башге; за паушал 10 К; од укопа где позван буде 1 К. Дрва колико устреба. Дужности су учитељеве Школском Уредбом нрописане. — Компетовати могу само потпуно оспособљени. Рок стечају траје шест недеља од првог уврштења у „Срп. Сиону". Изабрани наступиће звање 1. септембра 1902. Из седнице црквено-школског одбора држан у Краљевцу (Тамиш ж.) 17. Фебруара 1902. Георгије Кеверешан председнак.