Srpski sion

СТР. 116.

„СРИСКИ СМОП".

Вр б.

би могло нашкодити не само нама него још више дјеци нагпој, коју нам је Бог дао! Настојмо, да свако дијете своје научимо поштењу, па ће сватко, ко га види, рећи: „Човјек од човјека," а не ће казати: „Луд од дуда и отпао," иити нас клети: „Од зла рода нек нпје порода." На то нас мора особито то нуткати, што се сви ми радо држимо за поштене људе; барем се за такве пред свијетом издајемо. Па кад „ивер не иде даље од кладе," гледајмо да и наш пород буде честит! Они пак, који се у срцу свом осјећају грјешни и неваљали (ма да тога обично не ће пред свијетом да покажу), нека не очајавају, да ће и њихова дјеца морати бити, баш као и они што су! Истина је, до душе, да „нигда није сова излегла сокола," али опет каткад и „од шугава прасета здраво свињче буде." У опће, „од пшенице се може снијет претворити, а од снијета пшеница," као што и од добријех родитеља могу изаћи р^ава дјеца, ако се не пази на њих, а од рђавијех опет добра, ако се само на њих пази како треба. Из онога, што се дијете на овај начин од родитеља и своје околине научи, настаје, како смо већ напоменули, темељ свему ономе, што ће то дијете послијс научити и по тој науци — радити. „Како ко никне, онако и обикне;" и „ко се како научио, онако му се чини најбоље." Тако ето, макар да, „што се с ким родило, од онога се не одучи," и ма да су приро^ене способности најснажније, може навика да буде скоро једнако јака као и сама природа. „Жабу је лако натјерати у воду," јер је она за воду и створена. Тако је и човјека кога лако склонути на нешто, што годи његовој природи, која се у нечем од природе свију других људи разликује тако, те нема ни двојице људи, макар они и близнаци били, који би били у свему једнаки. Но будући да је, како рекох, „навика друга природа," то се често збива, те „и зло, које се обикне, добро се чини". Кад навика постане толико снажна, те се може мјерити и са самом природом, онда она скупа с природом ствара одре-

ђени тијек, у ком се крећу мисли и жеље свакога појединца, Тај се тијек зове ћуд ( и по тој се ћуди сви људи већ на први поглед међу собом тако разликују, те видимо да има „колико људи, толико и ћуди". Добро је, ако је у кога ћуд добра, док „од зле ћуди нема већега зла на свијету". Као што на име „вук длаку мијења, али ћуди никада," тако остаје и ћуд свакога поЈединога човјека, кад се једном устали, непромјенљива и једнака. Још је снажније од ваеписпитања искуство, јер има куд и камо више прилика у животу појединца човјека, независнијех ни о каквој вољи људској, него ли онијех, које зависе. Главни су извор искуства којекакве биједе и невоље, које човјека у животу стижу, и које могу кашто да буду веома јаке, јаче и од најјаче ствари у држави, од закона. „Невоља нема закона," јер у ма којој држави, ако су „дошла кола до бријега," „нужда закон мијења* по својој милој вољи. До душе, „лелек је велики у злу добра чекати." Него ипак, и ако је често пута „невоља мужу женски плакати," „мудрост је трпјети, што се трпјети има," те за то „у невољи не треба плакати, него лијек тражити". „У добру је лако добру бити," и „у тишини свак је мрнар". Но „у злу се човјек гледа, какав је," и „злато се у ватри пробира, а човјек у невољи". НевоАа и биједа је за науку корисна у том, што „невоља свачему човјеканаучи." Будући на име да „гдје је невоља, ту није воља," те се „утопљеник и сламке хвата," тако се и „човјек у невољи хвата дрвља и камења". Збиља, „невоља је најбољи мајстор". Јер кад ко западне у невољу, то он тражи на све могуће начине из ње згодан излазак, те га обично и на^е. „Човјек је у невољи досјетљив," док онај, који није ништа трпио, и „не сјети се јада, докле не пострада," јер „коме није било патити, он не може ни запазити." А сад да видимо, на који начин „невоља учи човјека памети". Позната је ствар, да човјек, „кога су змије клале, и гуштера се боји," и да онај „ко се један пут ожеже, и на хладно пуше". Зашто?