Srpski sion

С ?!\ 154

„ОРДСКИ СИОН 8 .

1>р. 10

— Јадни илодови радикалних рефорама, иротивних црквено-народном духу. Када, 1821. год., плану велики устанак Гркб иротив турског ига, олјекну он још исте године и у Подунавским кнежевинама, где се подиже револуција, коју покренуше Грци-Фанариоте против Турака. Ну том приликом баш показа се сва мржња, коју давно осећаху Румуни према Грцима. Они, не само да се нису иридружили Грцима нротив заједничког непријатеља, као шго је на то рачунао вођа румунских хетериста Александар Ипсиланти, већ напротив, помогоше много Турцима, да угуше грчки устанак. Почетком 1822. године послаше Румуни у Цариград депутацију молдавских и влашких бољара с молбом, да им се новрати право избора својих сународника за госиодаре. Молба буде повољно решена и за Молдавску буде изабран Иван Стурдза, а за Влашку Григорије Гика — обојица на 7 година. — Тако престаде господство Фанариота у Подунавским кнежевинама. Година 1821 23 сачиљава у румунској историји читаву епоху, јер од то доба Молдавска и Влашка Фактички се ослободише од ига Фанариотског, те дух румунског народа прену, као никад дотле. Отпоче силан просветни покрет у чисто националном духу. Одмах је обраћена пажња на народно образовање; обука у школама, сад већ румунским, вођенаје у строго румунском духу. Исто тако иочеше гонити грчки језик и из богослужења. Васпитаници јашке школе при манастиру Три Јерарха, под утицајем националне идеје, захтеваху од игумана, да свршује службу на румунском језику. Када игуман не хтеде то учинити, наступила је чак и туча међу васпитаницима школе и слугама игумановим. Народ стаде на страну васпитаника, те је на крају крајева морао да се у ту ствар умеша и гроФ Киселев, који је стајао на челу привремене руске управе (у време 2-ге окупације од 1822 —1834 год,). Киселев је наредио, да има бар један део службе свршавати се на румунском језику. У онће руска привремена унрава беше врло па2а Од 1821. до 1822. год. управља у Подунавским кнежевинама савет месних бољара, познат под именом „кајмакам."

клоњена просветној националној тежњи Румуна. Осим већ дотле постојалих школа (јашке и букурештске св. Саве), основане беху још и неке друге ввше народне школе Подиже се румунско позориште, у ком су сад већ јавно исмевапи Грке-Фанариоте; поче се издавати читав низ новина и листова, ударен би снажан основ развитку трговачког цокрета, коме најважнији центар постаде Галац. Сви ти успеси стајали су у зависности од руске управе, чији утицај, у облику нолитичког протектора, с умањивањем Портипог угицаја, беше у кнежевинама силно огроман. 24 Ну, неограничавајући се образовањем стеченим у домовини, маса румунске младежи тежила је ради усавршавања у иноземство — Беч, Париз, Рим итд., где се почела упознавати са западном цивилизацијом, која је на умове румунске младежи деловала тим еилније, што је нретходни Фанариотски период представљао као што смо видели, неутешну слику духовног мрака и материјалног сиромагптва. На несрећу, познанство са занадом и занесеност за њим беше судбоносно но румунску младеж, као и за Румунију у опће. Услед крајње неспремности Румуна за примање плодова европске цивилизације, она им је отровала саму душу и, кренувши их са земљишта старих историјских предања, упутила их је правцем ропског подражавања ономе, што им је туђе и по вери и по предањима — иноверном западу. Румуни пронађоше, да су они потомци старих Римљана, „одломак запада," ког је судба одбацила на исток, а од ког би сад они хтели ма пошто по то да се оделе и повр^те своме природном центру. Особито је дивно изгледао у очима румунске младежи тадашњи идеал свих романских народа, па и све Европе — Француски народ; отуда силан занос за свим оним што је Француско, за француским — модама, књигама, манирима, 24 По Акерманској конвенцији (1826. г.), „како именовање, тако и промену господара не може Порта учивити без пристајања на то Русије." А по једренеком уговору (1829.), који је још већма ограничавао утидај Порте на кнежевине, а у корист Русије, кнез се поетавља доживотно, а Русија се ОФИци .јално признавала за покровитељицу кнежевина. — Тај протекторат Русије трајао је до 1856. год., када би преиначен — Паришким уговором.