Srpski sion

»(М10КИ ШОН."

В р . 11.

ја вас увјеравам, да је много „више људи помрло од једа и пића, него од глади и од жеђе." „Наги смо на овај свијет дошли, наги ћемо с њега и отићи", за што дакле да будемо лакоми? Има још и други један, и то на разуму основан разлог, за што не смијемо бити лакоми, већ се морамо с малим задовољити. Стећи поштеним начином огроман имутак редовно је ствар веома тешка, да не речем немогућа. Разуман човјек пак, кад види, да не може „главом кроза зид", да је њешто за њ немогуће, он то не ће ни тражити, већ ће се раЈје с малијем задовољити. А и заиста, „боље је мало, а добро, него ли много, а злочество". Такво задовољство није ни по што сиромаштво, већ то је истом право богаство. Јер „ипје богат. ко много има, него ко мало жуди", као што опет с друге стране „сиромах је, не ко мало има, кего ко много жуди". Човјеку на име „у мало може бити доста, а у доста мало", према томе, какве је памети. Оному, који је с малијем задовољан, вреднији је један динар, него незадовољнику хиљада динара, јер „лакомцу је вазда мало". Н. пр. „путник уморан узјахаће на осла, кад не налази коња;" тако ће и онај, који је кадар с малијем се задовољити, знати сам себе да утјеши ријечима: „Кад не можеш гонити вола, а ти осла", и „ако не можеш једрити, а ти вози!" Видећи на име око себе, како „мале птице мала гњијезда вију," овакав човјек, па био он највећи сиромашак, радо се задовољава с оним, што има, јер зна, да „коме није у ораху, није ни у товару", и да је „боља и бобова слама, него празне јасле." А то његово задовољство потпомаже још и то, што је и сувише често има прилике увјерити се, да, као што год „хрт, који два зеца тјера, ни једнога не улови", тако редовно и човјек, „који иште боље, налази горе." Ако овакав човек случајно (а то се може свакому догодити) западне у какву невољу, то он, добро знајући, да „што је било, то је прошло, а што ће доћи, и то ће проћи", тјеши се у злу увијек са „што би, би". Та му је утјеха тим

лакша, што види, гдје „невоља редом иде", те „мање више сватко има свога врана;" по готово, гдје је још многи и „многи болестан, али не јечи". Па како увијек „иза кише буде и сунца", и „за злијем се временом добро чека", то и он паметно рачуна, да ће и његово зло морати проћи, те мудро мисли у себи: г Доћи ће и мени Божић;" „протећи ће вода и на моју воденицу". На тај је начин кадар он и највеће зло и невољу схватити као неко добро. Та „свакоме злу смрт је лијек!" На што тећи дакле, кад ће „свега битн и претећи, а нас ће нестати"? Али не суди тако човјек незадовољник и лакомац. Он не мисли ни на што друго, осим на то, како би још стекао. Такав човјек умије често стећи толико, да сам не зна, колико има, и људи га зову због тога богаташем. А је ли то збиља прави богаташ? Ја велим, да није; та за право „не има ништа, кому није ништа доста". А уз то је такав човјек „пун брига као шипак трица", јер се брине не само за то, како ће свој имутак повећати, него и како ће оно, што је већ стекао, сачувати. У таква човјека нема никада правога весеља, а ми знамо, да само „вееело срце ку^^љу преде", што више, да „и злу срећу добро срце мање чини". С лакомством је обично удружена још једна друга мана, која је гаднија и од самога лакомоства, а то је шкртост. Док на име лакомац иде за тијем, да што више стече, може он то да ради због својега љепшега и угоднијега живота. У том случају није оно благо, што га стјече, сврха његова рада, већ тек средство; он на име не тече благо блага ради, већ због тога да за њ потребне ствари набави. У таквим случајевима, који су иначе код лакомаца доста ријетки, можемо лакомца звати штедљивим. У највише пак случајева је лакомац уједно шкртац, јер „бијеле новце", што их тече и грчевито прикупља, не „оставља за црне дане", већ за то, да их гледа, да се с њима разговара и забавља. Непосредна штета шкртости је у том, што шкр-