Srpski sion

„сјрнскв сисш."

б р . 12.

Осим тога, што разумна љубав пази на сврху, за тим средства (у ужем смислу) и на начин, пази она такођер на вријеме и мјесто, држећи се правила: „Ни свагдје ни свашто!" И највећа „милост у невријеме велика је немилост." За то, ако ме ко хоће пожалити, „пожали ме жива, а не мртва", јер „касно је помагати утопљеному." „Да је што у жива уста, мртва не ишту круха." Због тога треба брзо помагати, јер „двакрат даје, ко брзо даје", и како се из врло много случајева види, „боље је рећи: не ћу, но: сад ћу." Онај, који оклијева чинећи добро, те тако обично са својим добрим дјелима закасни, много је сличан ономе, који човјека истом „кад га види. онда се и сјети." Али како ни у чем не ваља претјерати, не смије се претјерати ни у љубави, по готово не ваља то чинити у онаквој љубави, коју можемо и смијемо без икаква зазора назвати, разумном љубављу. „Иреко мјере никака добра није", те тако обично и „милостив љекар усмрди рану," мјесто да је издијечи А и „ко би могао свему свијету умијесити колач," кад „ни Бог не може сваком да угоди"? Не смијемо дакле превише дијелити, јер „ко много дијели, скоро ће просити"; ни превише за свијетом плакати, јер „које очи за свијетом плачу, брзо исплачу." Видимо ето, да „ни Бог свакому не помаже", па како да се ми упуштамо у нешто, што бити не може. И доиста, „ко хоће многима угодити, никоме не угоди." Ово вриједи особито за оне, који не ће никоме да се замјере, већ хоће свакоме, па и злима да угоде. Него овакви људи нека не забораве, да „тешко ономе, ко се није омразио никоме", јер они, мјесто да ко ме помажу, само шкоде себи, а и ономе, коме желе помоћи. А ево како! „Поштена је човјека ласно преварити"; за то ћеш често и наћи кога непохитењака, који „прст му само пружи, ухватиће те за цијелу руку." Непоштен на име не мисли, да „дрво, с кога само воће пада, не ваља трести." Он ће га не само трести, него се и камењем на њ бацати. Та- ,

ко „пусти мацу под полицу, а она ће и на полицу." Но не само што би ти сам штетовао због превелпке љубавн, већ би штетовао и онај, коме ти добро хоћеш. Кад би видио на име, да све може добити без своје муке и труда, не би хтио радити, а ми смо већ разабрали, да без рада нема добра. На тај би начин збиља био онај, који хоће да буде „препријатељ — непријатељ", „препоштен — непоштен" и „предобар — недобар." Због тога, јер „нити је добро све узети, ни све дати", и не дај свега. што имаш, већ „нешто дај, а нешто обећај!" У опће, држи се свагдје златне средине, „те не буди мед да те разлижу, ни јед да те распљују!" ЈБубав, како вам је познато, свако штује на да све, и „доброта се на да леко хвади." А како и не би, кад она све око себе грије као жарко сунце! Јер „сунце грије свијет, а људи један другога." Је ли онда чудо, што се у св. писму каже: „Бог је љубав", кад је он управо из љубави и створио овај свијет, те га из љубави држи и чува ? И кад се нађе ко год од нас људи, који је у љубави и благости такав, те, што но кажу, „на рану би га привио," не заслужује ли такав човјек највеће и најљепше признање? Доиста! Па с тога ко својом љубављу друге грије и обасјава, и њега Боже, дај! — обасјало и „огријадо сунце" за живота, а послије смрти „Бог да му души покој да!" А сад да видимо, какву награду тражи сама љубав за све своје огромне заслуге! За дивно чудо, никакву. „Вама љубав је довољна плата љубави." „Љубави није сврхе", осим да онај, којега си је она одабрала, буде сретан и задовољан. Тако младић, љубећи дјевојку, заборавља на се; срећа њезина је сврха његова живота. Тако љуби и отац дијете и дијете оца, пријатељ пријатеља, у опће сватко, ко љуби. „Љуби, ко те љуби." За што те љуби, не питај ! Јер он је у својој љубави тако утонуо, те и не види право око себе, а ако кога и види, то си само ти тај. Буди задовољан, што те љуби, а ако ћеш бити још задовољ-