Srpski sion

ћр. 12

„СРПОКМ

сиоа,'

О ТР. 1*79

нији и срећнији, не брини се мдого, како ћеш то постићи, већ — )? гдје си љубљен, љуби и ти ! А љубићеш најбоље, ако и ти на се заборавиш, ако иустиш из вида оно, што те можда уздиже над друге људе, те будеш „кротак као јагње." Тако ћеш ономе, ко те већ и онако љуби, не само бити још милији, већ као што „умиљато јагње и двије мајке посе", тако ће и за те многи рећи : „Умиљат је, па га сви волимо." И најмања стварца, коју коме из љубави поклониш, примиће се с особитом захвалношћу; она се не ће просу^ивати по својој вриједности, јер „поклону се у зубе не гледа", него по величини и искрености твоје љубави. Толико ето вриједи љубав, а сад да размотримо, колико вриједи злоба, које толико има, те „воде и злобе никад не ће нестати." Колико може вриједити за друге онај човјек, који ни сам себи добра не жели, те „нога му нози добра не мисли?" Колико би такав другоме коме човјеку користио, кад „не би дао ни Богу тамјана" ? Колико би он могао учинити добра, кад „не би ђаволу нож дао, да се закоље" ? Не, такав човјек не помаже никоме, и „худој матери и своја су дјеца пасторци." Узалуд ћеш му говорити: „Нијесам ни ја камен"; „ако ми не можеш помоћи, немој ми одмагати!" Он ће те и „без ножа заклати," јер зао човјек не трпи, да живи ико, ко је поштен, па ни ти, већ „радије би те убити но се посветити." Ако се и причини часком, да те љуби, а он ће те „љубити као вук овцу." А трпјеће још једино онога, ко је као и он, јер „вук вука ни у гори не ће." Па ако учини такву човјеку, који је као и он, какво добро, он ће му не са својим, већ „с туђим добром добар бити." Будући да је злобпн човјек и сам на се љут — а то ћеш му познати по том, што се увијек „намргодио, као да ће му киша из чела ударити" —, то он не трпи, да ико и с ким буде добар, већ увијек гледа, како ће „метнути коме црва у главу" и тако га „на танак лед навести." Слога и љубав су му „трн у оку", и за то, да може, „завадио би два ока у глави." Он

се непрестанце само туђему злу весели, и не пазећи на то, да „ко се туђему злу весели, нек се своме нада." Не пази он у опће, ни на што осим на своју корист. Он зна, да „сиротињска суза јемљеш пробија", па њему је ипак све једно. Јер не само што је не ће да утаре, већ не имајући ни ондје милоср^а, гдје би „из камена суза ударила", он је узрокује. Али „боље да те смрт пријека дигне, него суза сиротињска стигне!" Јер ако злобник не ће никоме да поможе, не може ни њему нико помоћи, све и кад би хтио. „Кад курјаку што у гркљан упадне, тешко је ишчупати." Тако и ономе, ко је злобан, мора доћи зло прије времена, те се редовито „злобнику прије смркне, него еунце западне." С тога велим и желим свакоме од вас: „Не буди мећава, да пометеш, ни огањ да попалиш!" Јер метући и палећи друге, по мешћеш и спалити и сам себе. (Наставике се) Меморандум у питању манаетира, поднееен Његову Величанетву Цару-Краљу Францу Јосифу 1.-ом.* Царско и стостолеко краљевско Величамство, најмилостивији Госиодару! Поглавари и представници румунске грчко источне црквз у Угарској нотписани са најдубљим поштовањем, охрабрени наклоношћу и очинским старањем Башега Величанства, свагда указаним румунском народу православне вере, који се са непоколебљивом верношћу и оданошћудржи високога Преетола, узели смо себи слободу ступити пред Најсветлије лице Вашега Величанства у прилог коначнога уређењаједнога црквенога нитања од велике важности, које је остало до данас неуређено. Наиме, када сте се Ваше Величанство Највишим автограФом од 14. децембра 1864. најмилостивпје смиловали одобрити уота новљење, организовање и дотирање ново установљене румунске грчко -источне Митрополије Сибињске у свези са оцепљењем њезиним од Митрополије Карловачке, однос* Превод са румунскога из арадскога дрквенога диста „Шаепоа вј 8соа1а", брр. 10. и 11. 1902,