Srpski sion

Б р . 12.

„ОРИСКИ

сиое.«

> >р. 185.

оштре реформе изазвале немир, Куза је опрезно потпомагао протестантеке идеје запада, радећи у извесним приликама преко своје жене Јелене. Протестантским сектама запада беше дана потпуна слобода, као и православљу, шта више ишло им се на руку, да се што боље и јаче рашире у православном румунском народу. Год. 1863 марта 13. било је свечано полагање темеља нове реформаторске цркве у Букурешту. Дрква је подизана за Мађаре, који се налажаху под протекторатом Аустрије. У свечаности је учествовао аустријски конзул — католик, пастор реформатски, као представник опћине, лутерански пастор п ђакон и члан англиканске мисионарске опћине. Речју, сва западна Европа скупила се ту, да би свечано одпразновала празник своје победе у крају, који од искони беше православан, ну, који сад хоће да отргну сасвим од православног Истока. Од румунске владе с помпом је дошла нравославна румунска књегиња Јелена. Сва та лица активно учествоваше у реформатској свечаности: једни читаху молитве, други проповедаху и држаху говоре и т. д. Аустријски конзул, као домаћин у тој светковини, љубазно је понудио кнегињи Јелени, да положи први камен у темељ. Кнегиња је то учинила и том приликом рекла ово: „Осећам се срећном. што сам позвана нолагању темеља нове реформаторске цркве. Од срца се радујем, што видим, да се у земљи румунској увећава број хришћанских институциЈа, које носе страдајућима утеху и душевни балзам. Амии, амин, амив". Поменути представници оротестантских опћина могли су видети у тим речима, обраћеним к њима с висине престола, ве само израз простране религиозне трпељивости према свима вероисповестима, већ и јасан позив, да без бриге раде на православној њиви, те да су православљу оковане и руке и ноге реформама кнеза Кузе. Исте године буде саграђена и украшена и лутеранска црква, коју врховни покровитељ свих лутерана нруски краљ Вилхелм посла драгоцену Библију за олтар и дар, У износу 1000 талира, за нове оргуље. А како се румунско свештенство односила према свем том раду националистичке странке с Кузом на челу? На жалост, морамо приметити, да западни покрет, који је обухватио сву румунску интелигенцију, није мимоишао ни свештенство. У ствари око ујединења обоих

кнежевина у једну целину, те у опће у свим радовима либералне националистичке странке — румунско свештенство живо је учествовало. Митрополити молдавски и влашки беху председници привремених „дивана", на којима се говорило о сједињењу кнежевина и расправљало о многим другим питањима либералног својства. Митрополити су председавали и на изборним зборовима, на којима је А. Куза незаконито изабран за господара прво Молдавске, а но том и Влашке. Истина, молдавски митрополит (Софроније) иротестовао је против избора (премда и безуспешно), али влашки није ни то учинио. Шта више такови православљу предани епископи, као што су браћа, Филарет и Неофит Скрибан, живо се учествовали у том покрету. Истина, они нису предвиђали, да ће отуда произаћи оне ужасне последице како по православље, тако и но народност румунску. У опће румунско свешство грешило је и греши, што се много заноси политиком, странчарењем и тежњом да игра извесну улогу у странкама, следујући овом или оном правцу у политици. Против те мане румунског свештенства нредузимали су доста оштре мере најзнатније владике румунске цркве у последњој четврти прошлога столећа (као што су Силвестер хушки и Јосиф митроп. молдавски), образлажући свештенству, да му не приличи бавити се политиком. Али, на жалост, то заношење свештенства политиком, које беше права несрећа православне Румуније, још и данас влада у Румунији. И православље ће све дотле непријатељи газити, док се свештенство не одрекне тог свог несрећног заноса за нолитиком. Историја румунске цркве зна за случајеве, да су се том штетном заносу предавали и тако светли умови, као што беше спомена достојни епископ Мелхиседек. Овај је као архимандрит, бивши свештеничким послаником 1857. године, на сабору за избор кнеза и сјединење кнежевина, а касније 1861 год., добивши портфељ министра црквених послова и просвете, много помагао либералној странци, премда се за то касније горко кајао. Па кад су то чинила светила румунске цркве, најпросвећенији к најумнији епископи румунски, треба ли онда што и говорити о раду других мање разумних а ватренијих чланова румунског свештенства, у епохи опћег заноса рационалистичким идејама?