Srpski sion

Стр, 618

Б р . 37.

С тогасабор позива С. Одбор да сходно овим вачелима преустро.ји „Привремено Упутство за манастире" од 5. сеит. 1875. издано на темељу §§ 22 г.) и 30. Саб. Устројства и у смислу §. 19. тачке 4. Саб. Устројства од 1875. да сасгави и сабору поднесе иредлог за штатут о управи и контроли манасгирских добара. II. Пошто пак има много елучајева, којп показују да су државни суцови неупућени у наше автономне уредбе, а нарочито не познају она наша автономна уређења, која говоре о задуживању, оитерећивању и отуђивању манастирских, а и других нар.-цркв. добара, то сабор иозива С. Одбор да иошље представку кр. уг. министру правде н нрав.)судном оделу хрв.-слав.-далм. зем. владе, да исти упуте подручне им судове, да у будуће респектују ова наша автономна уређења и да их о истима подробно обавесте. В МуачевиЛ не усваја у целости предлог одборски, да се наиме на сав иметак спроведе закупни систем, јер ће то биги можда и немогуће, а и непрактично. Саб. Одбору треба одрешити руке и неограничитн га само на јединп тај закупни систем. У принципу прима тај предлог. Саб. Одбор по информацији свога стручњака треба да сам одређује и усваја уиравне системе, које се покажу практичнијима, а никако не треба једним само системом свезати руке томе Саб. Одбору. Др. Б. ИлиЛ не ирихваћа други део предлога одборског, који говори о продавању народног иметка. Предлаже да се упуте админлстративни одбори, да спроведу ректификацију у грунтовницама, тако, да иоред свакога заведеног у грунтовници непокретног манастирског комада стави још додатак, да .је исто имање — имање срп. нар. фондова и фундација. Прота Милутин ЈакшиЛ вели да је ова радња знатна реформа. Мотивацију предлога прима, јер и сам осећа великн недостатак наше цркве у том, што наши манастири не врше свој задатак као ире. Ошнте је уверење и у клиру, да манастири не врше свој задатак онако, као што треба и као шго би се према исторпји њиховој могло очекивати. Али ако прима мотивацију овог предлога, не мисли да је овим нађен начин, како да се дође до цели. Овака реформа, која у неколико садржи у себи секуларизацију манастира не може се извести

без извесних фактора. Зато је против тога, да се ово питање сада решава. Оваку корениту реформу не може овај сабор извести. Питање је, не упушгамо ли се ми оваком реформом у једно питање, које мења манастпрски живот. Ако изменимо управу манастира, нећемо-ли изменити и хуманитарну страну љихову? Да могу те хуманитарне задатке вршити, морају манастири иаати средстава. Ако им се та средства одузму, како ће манастири моћи вршити тај свој задатак? Научним разлозима доказује. да овај предлог засеца у духовни живот манастира. И сам је за то, да се управа манастира удеси тако, како би се манастирска добра што боље употребила, али у извршењу ове реформе мора учесгвовати и св. Синод, тим пре, што ова реформа засеца у законодавни рад. Предлаже да се овај предлог као врло важан штампа и разда посланицима, па да, се упути и Синоду. Др. Ж. МиладиновиЛ чуди се овим нејасним појмовима М. Јакшића, који пре свега вели да је предлог овај тако рећи секуларизација. Секуларизација значи, да се нека добра намењују другом неком смеру, а не ономе, којему су досада, служила. Но то се овде овом реформом не тражи. и ирема томе, излази да ни М. Јакшић није на чисто са иојмом секуларизациЈе. Вели да предлог одборски иде баш контра секуларизацији, јер исти хоће, да се имање употреби на онај смер, којем је смеру намењено, а не на онај смер, на који се данас троши. М. Јакшић оставља све на добру вољу самих калуђера, али смо до сада видели, каква им је та добра воља. Исто тако нема смисла ову ствар упућивати на св. Синод, јер се овде не ради на духовној реорганизацији манастира Синод би могао додуше нешто учинити, а то је да напише строжија дисциплинарна правила за монахе. Говори против прецлога, да се даде одборски предлог штампати, јер се тиме иде на онемогућење остваравања тога предлога, а исто тако тај предлог није ни опсежан, а само се опсежни нредпози по нословнику штампају. Што се тиче типика манастирских вели, да су их сами калуђери порушили. Овом реформом не одузима се и не онемогућава дарежљивост калуђерпма. Могу они и поред тога бити дарежљиви, само треба да буду дарежљиви према ономе, према коме треба бити дарежљив,