Srpski sion

Отр. 6

„СРПСКИ ОИОН".

1 ј В р. 1,

пајао жеђ. Бог мј г је дао у господство земљу, а у власт све што живи и што се миче на њој. Даде му и слободну вољу, само му једно запрети и то, да не једе са-дрвета знања, јер ће онога часа умрети ако тоучини. Лепи су морали бити ти рајски дани! И дође Адам у искушење и не одоле, но окуси од забрањенога воћа; у сласт загризе а горчину прогута; преступи заповед божју, паде у грех и пропаде. Крије се од Господа; сад тек виде он и жена му да су голи, срам и стид обузима их и они покривају голет своју. И долази анђео божиј те изводи Адама и Еву из раја, а на врати овог стаде херувим са огненим мачем, да се како Адам не поврати, те не доспе и до дрвета живота. Тако нам прича Мојсеј у првој књизи својој о паду првог човека. Све то тако и данас бива. Човек у детињству своме ужива и ако неразговетно рајске милине. Дете нити зна што је добро ни што је зло. У безазлености срца и простоти ума детињег лежи слатки мир и права срећа. Али како окуси од знања, мира нестаде а с' њиме и среће. И данас вуче срце човека за оним што је забрањено, и данас подлеже човек жељи срца свога те пада у грех и данас је сваки грех сладак док се куса, а горак до смрти кад се прогута; и данас обузима грешника срам и стид и он се крије и покрива оно, што је на њему одвратно. И затварају се рајска врата за Адамом и његовом женом, и он ступа у пусту земљу да се од ње с' муком храни до својега века, као што га је проклео Бог. Тако је постала у роду човечијем борба за опстанак. Још кружи она иста земља на којој је засадио Бог едемску башту, још сија исто оно сунце, коме се и Адам дивио, али раја више нема, до ли успомене на њега и жеље за њим. И изроди Адам и жена му пород и умножише се људи, па и народи. Распали се борба за опстанак. Зној и крв људска натапа земљу проклету од Бога, а

из ње ниче трње и коров. Пође човек служити се у тој борби ножем и отровом, крађом и преваром, лажи и отмицом. На руци човечијој пуши се крв братовљева а у срцу му угњездила се јарост, завист, пакост и освета, све саме гује отровнице. Узбукташе страсти у човека, а из њих поникоше греси, који процветаше и рода понесоше, те се напуни земља блудницима, ждерама и пијаницама, саможивцима и хулницима. И окрете Бог лице Своје од зем.ље и човека, и науми истребити покварени и у греху огрезли род људски. Ал се нађе један праведник и њега поштеди Бог. И потопи вода земљу и све што је живо на њој, али греха не стамани; и паде ватра с' неба, али греха не сажеже. И снисходи Бог грешноме човеку и чини завет с' њиме. И сећа се Бог на обећања своја, али човек заборавља на завет Богу. И кад се у ком поколењу нађе по неки чист и праведан човек, Бог га задахњива пророчким духом и шаље га у народе, да их подсети на Бога и поучи: како се ваља Богу клањати и вршити свету вољу Његову. Ал је човек заборавио на небо и на Бога, он игра око златног телета и клања му се. И пророци прорицаху и проповедаху глувим ушима и глас њихов беше глас вапијућег у пустињи. Изгибоше и пропадоше ти божји људи то под камењем то по тавницама, то по пустињами. И пушта Бог тешка искушења на народе: сушу, неродицу, болести и морије и падају лешеви људски као сноп- ( ље и људи дрхћу од страха, али безакоња не престају. И даје Бог знаке на небесима и на земљи, даје знаке и срчбе и љубави своје, ал' је човек обневидио у страстима и телесним сластима, те нит' мари за срчбу, нит' хаје за љубав створитеља свога. Прешао грех у наследство, те се преноси с' колена на колено, да га буде док је човека. Драга децо моја, ето вам у неким