Srpski sion

В р. 3

СИОН."

Очг, 85.

брати за одређену маџарским Министерством на 15 Маја тако названу Скупштину црквену (Е §ућа21 ^уШекеге! Шгсћеп Уегзатт1ип§) мјесто народног Собора. Чудновато ово нисмо чудновато карак'/еризира Г. Епископа Платоеа као управитеља одсјека црквенога. Кад је Маџарско Министерство наредбом Својом од 14. Анрила 1848. дозволило да Митрополит у смислу закона распише скупштину црквену на 15. Мај, онда је после неколико дана Г. Епископ Платон, желећи по свој прилици, да се скупи на ту црквену скупштину више таки Депутираца, кои ће му у подпомагању Министерски Маџарски и можда његови побочни намјера ићи на руку, иисао мени једно писмо по заповјести Министра про свјете, у коме одређује колико ћу ја и,! кое диецезе деиутираца позвати на ту заказану црквену скупштину. Но кад се нађе у његовом писму погрјешка у калкулу, но коме не би дошло стотина депутираца на Скупштину, но нешто мало више од осамдесет и кад се њему, кои је међутим дошао у Карловце та погрјешка његова казала, онда је он сам признао, да зато писмо Министер просвјете ништа незна, и да га је он по својој собетвеној намјери писао и зато узме исго писмо из архиве митронолитске натраг, а друго напише по разложеном код мене на сваку диецезу броју Депутираца и на мјесто онога погрјешнога нодметне; ово је друго писмо преписано моим бившим Екснедитором у Карловци и њиме ноднисано као што се и данас може у оригиналу видјети. Први тај поступак Г. Епископа Платона као унравитеља Одејека црквеног, кои показује јасно његово лукавство, нревару и злоунотребление званија у дјејствовању, ноказуе заједно и то, да он ние сматрао себе ни онда за уставни орган, коим се православна црква послужуе у извршивању они свои намјера, кое неможе сама без државне власти извршити, него се сматрао као такав член цркве, кои може по самовољству своме господарити цјелом црквом. Дјело ово Г. Епископа Платона не може се сматрати само као злоупотребление званија, управитеља одсјека црквеног, него и као таково иступление, коим је Г. Епископ Платон

погазио све оне каноне, по коима је он као Енископ православее цркве подчињен своме Матрополиту и осталим Епископом у оним дјелима која се тичу цјеле Јерархие, као што је био избор депутираца за онај Собор, кои би био претресао дјела цјеле овдашње православне цркве. У колико је дакле дјело то његово злоупотребление званија, у толико нодпада Г. Епискон Платон под одговор и у случају недоказане свое у том ностунку еевиности под казн, која се одређуе но црквеним и грађанским законима за превару а у колико је то дјело његово иступление црквено, подпада под суд цркве и у случају недоказане у томе свое невчности, под казн која се по црквеаим правилима одрђује онима, кои противу нревосходне дужности свое и противу заклетве свое газе правила црквена. Посље 1. Маја 1848. године ние могао више Г. Епискои Платон бити управитељ одсјека за нагаа црквена дјела у Маџарском Правителству заведенога. Кад је православни народ Србски на скупштини својој 1. Маја 1848. држаној, оснивајући се на права своја, која су му јемствована у овим државама царским новласгицама. повратио Архиепискону и Митрополигу своме име Патриарха, избрао себи војводу и изрекао независимост своју од Маџарскога правителства у домашњем управљању себе самога у својо] војводини, онда сам ја као првенствујући Енископ овдјешње православне Јерархие у сљедству изјављене тим начином укупне воље православнога народа Србског, нрекинуо сва отношенија са маџарским Министерством. Узроци, кои су новладили и народу Србском да тај корак учини и мени да уз народ пристанем, били су: угњетение јавно управљено од стране Маџара на народност, цркву и на све оно, што с црквом и народности нашом у свези стои, кое је довољно показано и уведеним јошт пређе последње диете маџарским језиком у наше црквене матрикуле и установљеним на посљедњој диети законом, коим се укида „народни конгрес", и на мјесто тога дае .се само некаква „црквена скупштина" која се у повластицама царским не оснива с једне стране, а с друге стране сепаратистичке