Srpski sion

С* р. 86.

„СРПСКИ сион а

Бр. 3.

тежње правителства Маџарскога, коима је показивало оно, да је намислило одтргнути се од Аустријске Монархие и тим путем произвести намјерно одпадение од пресвјетле наше Династие, као што је доцние и дјелом показало. Узроци су ови тако велики и важни били, да се народ Србски са мном заједно ние посумњао одма 1. Маја јавпо прекинути сва своја отношенија с реченим правителством Маџарским и са жељама својима црквеним и народним ступити на други пут петицие. Узроци ови нека нису били познати Г. Еинскопу Платону, али закљученија скупштине, коима су повод дали ти узроци, била су добро позната њему и ова су довољна била зато, да Г. Епископ Платон одма изступи из званија, кое је отправљао при попечителству Маџарском; јер оп ние могао бити више орган свое цркве у оном правителству, с коим ние имала његова црква више никаква званична отношенија. То је била строга дужност Г. Епископа Платона, коју су му налагала уставна основоположенија и на овима основана правила Цркве православне, кое он Еиискоиом себе бити ис повједа и од кое му одустати ние дозвољавала заклетва она, кој у је он на вјеру и основоположенија свое цркве у правилама црквенима и светим отцима изложена положио јавно пред цјелом црквом при постављању своме за Епископа. Но Г. Епискои Нлатон ние испунио те свое строге дужности према својој цркви, него је остао и после 1. Маја у званију код онога правителства, кое се поставило непријатељски према целоме народу његове пркве; и отправљајући то свое звание, са непријатељем јавно дјејствујућим противу народа ове цркве, дјејствовао је и сам непријатељски иротиву свое цркве и извршујући заповјести онога правителства, које је по сепаратистичним намјерама своима, затварање, и гоненија, сгрјељање и вјешање наши уставну слободу уживајући људи одредало, и грозна ра&бојническа убиства на народу нашем чињена одобравало, ако ние учествовао дјејствително у свему томе и сам, али је за цјело одобравао дјејствително поступак тај Маџарскога правителства са народом његове цркве; као

што је и сам посвједочио словом говореним у Будимској цркви, у коме је казујући да се стиди свога порекла, нроклињао свакога онога, кои се у Угарској Држави назове Србином, у то име, да сво.ју народну слободу овдје тражи и тим начином јавно у православној цркви благословио гоненија Маџарска на православну цркву подигнута и проклео отпор свое Цркве противу ти гоненија стављени. Ово се дјело јошт у веће зло мора урачунати Г. Еиископу Платону, кад се успореди с намјером пра вославнога народа изјављеном 1. и 3. Маја која се состојала у томе, да се ослободи нравославна црква испод насилнога госнодарења Маџарскога и народност Србска исиод угњетенија њиовога, Првој половини изражене те намјере народа Србскога не би се могао, не би се смјео Г. Епископ Платон као енископ нравославне цркве противан показивати; а другој половини ние требало да се противи Г. Епископ Платоп као Србин пореклом своим; него је дужан био и једну и другу половину, дакле цјелу ту намјеру народа свога и као Епископ и као Србин одобрити и подпомагати; и ако није могао то чинити у његовим околностима дјејствително радећи за њу, али могао је за цјело не радећи ништа дјејетвително цротиву ње. Останак дакле Г. Епископа Платона у званију Маџарскога правителства и после 1. Маја 1848. свједочи јасно, да је он тако исто нротиван био ослобођењу православне цркве .и Србске народности, као што је било противно и само оно правителство, у коме је он звание имао и да је саизвољавао на сваколика гоненија од стране правителства на православну цркву и народ Србски подигнута, другојачие не би могао по савјести својој службе у томе правителству отправљати. Но кад би и допустили то, да је могао Г. Епископ Платон задржати звание свое у Маџарском правителству, опет зато не може се допустити никада то, да је он могао и после 1. Маја пристати у нравителству Маџарском у име православне наше цркве и на какво дјело, кое се гиче цјеле овдјешње Јерархие не имајући сојуза никаквога с Јерархиом ни са мном, као с првенствујућим Епископом Јерархие, а у