Srpski sion

Бр. 3.

„СРПСКИ

СИОН"

Стр. 69.

једнострано, на њихову елучајно прву улогу, а преввђају вихов ирави поввв који ће бити вечан, колико и само хрншћанство. И ако свпма врстама љддскога рада треба даје подлога хрпшћанскп морал, пнак академија има своје, школа своје, а црква своје. У данашње доба, поделе рада, и манастпри треба да узму свој првобитпи позпв, молитву. У осталом, и у доба Св. Саве тај је позив њихов претезао. Школски и књижевни рад у њима био је само припадом, а дрква и дрквени ирописи вазда су им били прва и главна брига. Величпна ондашњега њпхова школског и књижевпога рада не лежи у количпни и каквоћи тога рзда, него у томе, што се и то мало што се радило, радило само по манастирима и манастирски људи. Стога и најновије тежње, да манастпри опет узму нрву улогу у свему томе, почива на непознавању ствари. Слободно се може рећи, да су наши калуђери з'а ово последњих педесет годпна више прпвредилп школи и књижевности, него они ранији за пет стотина година, п ако нпсу биле једпне и прве радпше. Али, и оно су жалосни заштптнпци народне просвете н пољопривреде који мисле да ће се и једна п друга извчсти на пут претварањем манастира у просветве и пољопривредне установе. Тешко ономе народу којега је пољопривреда и иросвета спала на манастире и пихова добра! Ако опо нема других извора, из манастира ~%е му ускоро доЛи „со свјатими". Стога нека манастпри остану оно за што су п поникли, за молитву. Љихов позив није завршен још, ако се само њега буду држалп. Они ће, имајући пред очима оно што треба да су, вазда моћи благотворно утецати на високи хришћански морал. Али овпм није речено да треба да остане данашња њпхова спољна уредба, која у већини не ваља и често служи на разврат, на место сасвим обрнуто. Ко данас пде у калуђере и зашто иде? Млади људи, и да добро живе. А то, једно и друго, искључује светињу и онда није чудо што оближњи свет и сам обесвећује светињу и што се преда.је моралном пропадању. На жалост, хришћанска свест и морал данас у нашега народа јако су начети; док смо још у почетку, треба целити. Док не дођу повољне прплике, т. ј. док просвећеност пе настане и не преплави ову сумњиву просвећеиост, дотле нико так 0 не би могао корисно утецати на чисти морал као манастири, али преуређени. Они треба да су уточиште људма, који гоњени несрећом у животу, осете потребу да се одвоје од света н да жпве тихо, заборављени, у правој молит-

ви. Ту потребу често пута осете људи највишег образовања. Али, овакви људи треба да иду у чисто манастнрске крајеве где ће бити саевпм одвојени од света, а манастири око којих је иарод, они треба да постану прави т. зв. убоги, сиротињскп домови. За нахочад и сирочад данас се брину државе, јер имају и рачуна: ти ће после постати корисни радници; а за убоге, изнемогле и богаље треба да се брину манастири. Кад се покупе слепи и кљасти с улица и отргну из прљавих руку њихових бездушних закупника и сродника, који пх по киши и леду, сунцу и ветру држе голе и страшне, п одведу у тпху самоћу манастирску, где ће им се указивати свака помоћ и нега и хришћанска утеха; и кад се изнемогли старац и суарица поведу и даде им се накнада, сигуран кров и хлеб, па то види околни свет: то ће заиста најповољније утецати на хришћанску народну свест. У те ће цркве п манастире евет и долазити и прилоге остављати, а враћати се вером окрепљен. Тако уређени и преуређени манастири биће трајнп и вечни, као што је вечна п сама наука хришћанска; а тако радећи наши манастири, они ће се угледати на великог учитеља и просветитеља, Св. Саву, који је прописнвао да се, од прплике, тако ради". Овако мисли „ Цариградски Гласпик" о српским манастирима. Да видимо, како је мислио о њима Никанор Груји^, некадашњи иакрачки владика. Као архимандрит ковеждински, у своме је говору на св. Саву, кога дана слави и манастир, рекао о њиховом значају и ово: „ — Задужбине ове наши праотаца, као што су од иостанка свога увјек имале особиту неку у животу нашег народа важносг, тако су исто по згодном своме положењу у весељу и невољама, у ерећи и несрећи, у добру и у злу остале непрестано у најјачој свези с народом; — и као права народна заведенија, у различитим тим случајевима биле су народу од велике користи и потребе, служећи му сад за особито средство душевног његовог задовољства, а сад за јецино прибјежиште душевае његове угјехе. Времена она, кад се темељ полагао овим народним задужбинама, била су времена српског народног напретка; дани опи кад су постале ове свете обитељи, били су дани праве побожности српске, у којима се праотци наши задовољавајући се својом срећом и славом овога свјета, старали се и за вјечну славу, и за вје-