Srpski sion

Ој- 204.

„СРПСКИ

оион в .

Бр. 7.

ци, пошто оне данас деле парохије, да оиробају своје силе бар о истакнутом у наслову питању, и да кажу у том погледу своје мњење, којом би нриликом могјш добацити „Нгуа1зкот ргауи" да ако се ико, то се католички народ — бар у Хрватској и Славонији — не може нохвалити са својом издашношћу на своју цркву. Да им није држава толике и толике цркве саградила, било би врло мало — бар лешпих — цркава католичких. Та колико има код њих самосталних жупа? Већином им парохије стоје нод патронатством Његова Величанства, или појединих снахија, дочим су Срби сами о свом руху и круху саградили своје цркве и дивно их из нутра украсили. Д. Р.

Патријар Јосиф Рајачић и владика Платон Атанацковић Приопштио Д. Р. (Наставак.) Иосље овога Патриаршескога Нисма требало је да Г. Епископ Платон призна и сам неважност свију они дјела, која је револуционарни пододговорни бивши маџарски Министериум у смотренију наше пркве самовластно починио и неправилност свога у ти исти дјели соучастија и да кајући се о грјесима своима потруди се умилостивити цркву у изрицању казни за така иступленија његова; јер то нису клевете, ни бједе измишљене на њега, него су то јавна свему свјету и пјелој овдјешњој православној цркви позната дјела његова, но он у мјесто тога, да то чини, пустио се у правдање, доказујући, да је бивши револуционарни маџарски Министериум законо и упутно самовластвовао у нашој цркви, и да покаже и свои и министериални дјела важност, а особито да себе оправда, написао је и печатао у Бечу противу тога мога Писма свое правдање под именом : „ Аналишика Писма Његовим Блажепством, Госиодииом Патријархом, Јосифом РајачиЛем иод 22. новембра 1849. Пиискоиу Платону Ашанацковичу иослатога. У Еечу 1850. у књигоиечатњи Јерменскоаа моиасшира".

Ја нисам никоим начином обвезан одговарити на то нравдање Г. Еаископа Платона; но будући да је написана и печатана Аналитика Г. Епископа Платона ново иступление у православној нашој цркви, коим се он труди важност и уважение свима своим сноменутим неправилним дјелима задобити, зато придаем мое о том дјелу његовом мени њим самим сообштеном мњение. Што се тиче содржанија и цјели те печатане Аналитике његове, вообшче се може о њој рећи, да је она пород претеране приватне користи Г. Епископа Платона, и најјасније доказателство томе, да Г. Епискои Платон не сматра себе као нравославнога Епископа још ни данас, кад су већ сва дјела револуционарнога маџарскога Министерства уништена.; него он држи, да он као бивши орган бившег Министерства маџарског јошт и сада може по своме самовољству и самовластију газити устав и правила свое цркве тако исто, као што је газио онда, кад је то ишло у рачун револуционарном маџарском Министериуму а покрај тога и његовој приватној користи. Другачие не би могао био ни написати, а камо ли и печатати тако дјело, кое иде јавно на то, да укине сва права православне наше цркве, да из темеља сруши устав нравославне наше цркве, да изврне сва основоположенија наше цркве, да нотаре сва нравила црквена, да поремети од толико стољетија уведени у нашу цркву ред, да побие сву важност Патриаршескога, Митрополитскога и Епископскога Аукторитета у цркви и у держави, да окаља и оцрни карактер свију скоро други Е(Ш' скопа, да посвађа народе једне вјере и цркве између себе и да тако разори са свим нашу православну восточну цркву, на којој се оснива и народна наша слобода, за љубав свое приватне користи, и то у овом магновенију, кад би требало, да се и мислима и дјелима и као Епискон православни и као Србин бави само око тога, како ће се утврдити и устроити у држави овој она самосталност цркве, и она слобода народности наше, за коју је толико хиљада православни синова своју крв драговољно нролило. Начин, коим је писана „Аналитика" одговара потпуно тој цјели,