Srpski sion

С тр . 198.

.СРПСКЖ сион.«

Бр 7

сти, да ће злоупотребити власт, јер су ту приседници вешти. Ту би требало два штатута, други за већа, а други за мања места, као оно код Немаца што нма 31&с11е шкЈ- ^ап^уегГазвипд. Ко ће повући линију између градова и села. Ако ће власт политическа, гди је гаранција за правицу! Ја сам дакле за то да се презес слободно бира свуда — не изкључивши ни свештеника, ако је добар". Дакле по речма Милетићевим, наш је народ дошао до слободног избора председника, с тога, што је био неизображен. Да је био изображен, не би до тог права дошао! И кад се све ово зна, а питање о председништву у црквеним скупштинама, то је такво питање, од кога зависи у првом реду напредак или назадак наших црквених општина и уопште целе наше тако назване црквено-автономне зграде и живота; онда световњаци наши треба да пале велику свећу генералу Филиповићу, што им је осигурао у скупштинама председништво, ал подједно он носи на души својој и понајвећи грех, што данас код нас није друкчије на црквено-народно-просветном пољу. Истина, народни сабор 1879., уверивши се и сам о штетним последицама, што и сеоске општине имају право избора председника, покушао је, да им се то право одузме, те да у њима пароси буду председници, а да се остави избор само варошким општинама; ал се већина противила томе предлогу, за који су и неки свештеници гласали, и тако је остало у том погледу по староме т. ј. да се и у сеоским и варошким општинама бирају председници. Данас пак да се покрене питање у сабору, да бар у сеоским општинама пароси буду председници; не би се о том питању допустило ни говорити. А не би се допустило с тога, што меродавници врло добро знају, да имају захвалити данашњој својој већини и у ошптинама, и у епархијама -— бар у већини епархија — и код епархијских власти, односно и у сабору, само установи избора председника.

Какав је у којој општини председник, онаква је и општина. А што је у њима тако, то је с тога, што кад се неко дочепа и седне на председничку столицу, тај не силази с ње тако лако. Да се на њој што дуже одржи, он тражи за скупштинаре и одборнике онакве људе, који су што-но реч његови људи, те заједнички иду и кроз ватру и кроз воду. Иапротив, да је парох по своме звању председник, он не би био ником обвезаи, те би купио око себе најбоље људе, а уз то не би било оних трзавица по општинама при избору скупштинара, одборника и председника. Да је парох председник, он не само да би био у стању боље водити општииске ствари, него би се уз то могао за сваку неуредност и учињену незаконитост на одговор потећи. Овако се дога^а, да на председничку столицу седну понајгори људи, па не ретко и убице, који су неколико година одробили, а да и не говоримо о онима, који не знају ни свога имена потписати, И кад такав човек седне на председничку столицу, може се претпоставити, како се воде ствари по скупштинама, одноено како исти руководе изборе, како се држи ред у скупштинама и иази да се не прекорачи њен делокруг, и како се воде записници и издају из њих изводи. Неопростими је грех тадашње јерархије (1864 5.), што је допустила, да се по општинама бирају световњаци за председнике, а да не буду сами пароси по своме звању, као што је у осталом и у то доба било код самих лутерана. Ну, није се наша јерархија само том приликом огрешила о јерархијски принцип, који јој се доцније и самој осветио, а свети јој се и данас, него се она тако рећи непрекидно о њега огрешавала. А огрешавала се о њега поглавито с тога, што се није одмах у почетку ставила на црквено становиште, те доследна била и прво добро промислила, шта може и сме, а шта не може и у чему не може попустити од јерархијског принципа. И да је тако радила као што ради