Srpski sion

С тр. 282.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 9.

премјести у Бачку и да нису могли осуетити, а на страни 24. каже, да сам ја не једаред позван височајшим именом да представление за попуњење Бачке Еиархие учиним и да сам напосљетку принуђен да то учиним за 6 седмица. Ово се неда протолковати, како може позивати и принудити онај да представление учини за попунење Епархие упразњене, кои нема права представление чинити? То је чудновата посљедност. На страни 23. каже, да је велико зло " ио Цркву, што Енархие дуго вдовују; а неће да каже, да је веће јошт зло по .. • \Дркву, кад њен Еиископ из користољубија веће да ради о томе, да се Епархие по канонима попуњавају сад, кад је изречена слобода за цркву, него за љубав свое приватне користи, коју мисли у упразњеној Епархии наћи, ради о томе да се сви канони и сва основоноложенија Цркве изврну само да се он не оштети. 0 стрмовратном падању дисциилине међу мирским и монашеским клиром налази Г. Епископ Платоњ да је боље за сада ћутита, ваљда зато, што би морао најприе за најјачи примјер тога падања дисциплине ставити себе самога, кои показуе и Аналитиком својом да незна за дисциплину Цркве. На страни 26. вопие Г. Епископ Платон, да ве може бити добра по васцјео народ, докле год се будемо сами међу собом гонили пред самим ц. кр. владјением и совјетуе даље, да треба пређе свију други састојанија свјашченическоме реду зубачу ту давити у срдцама своима. Да је и Г. Епископ Платон оц себе почео, и у срдцу своме задавио зубачу ту, онда доиста нити би дошао дотле, да га Црква мора терати, нити би се он сам терао са својом Црквом пишући тако соблазнавајуће дјело, као што је Аналитика, него би по свршетку рата признао, да су Маџари незаконо и неправилно располагали по нашој Цркви и признао би да је он сгрјешио пред Црквом, што се починио орудием њиовога еамовољства и самовластија противу ус-тава и канона свое цркве. Даље каже, да јо једноме ц. кр. Мини стеру непоњатно, какво је и колико је у народу пашем оговарање и клеветање ; то

је без сумње ономе постало непоњатно, коме је Г. Епископ Платон своју Аналитику на њемачки преведену читао, јер такова га оговарања и клеветања на живе и мртве, на старие од себе и равне себи, на Цркву цјелу, и на народ није ни од кога чуо и зато је по њој морао и помислитп, да је то оговарање и клеветање у народу кад је Епискон Србски кадар таке грдобе нанисати и њему показати. Г. Енискои Платон виче : Браћо Србљи! Народе љубими! Ето како ме туга обузе за нанредовањем предрагог ми народа Србског", али дјелом ноказуе, да њему Србљи нису ни браћа ни народ љубими, нити он тужи за напредовањем Србскога рода, него тужи за својом приватном користи; иначе пеби могао ићи о глави православног народа свога, Цркви с којом је живот и напредовање народа Србскога скопчаноНа страни 29. иита на оне рјечи Патриаршескога Писма „јегда ми во смотрении вашего премјештенија ни вопрошени бити не могохом". Еда ли и преко учињенога већ Патриархом представљениа опет ново какво управо за њега представление нуждно бјаше? Овако би питање доликовало човеку, кои или као крајна невјежа незна ни о чему мислити, или као засљепљен етрасти користољубија не може да мисли ни о чему ономе, што не годи његовој страсти; али Епископу, кога је Црква употребила била за свој орган код правителства, служи на велику срамоту. Та нису ли се сва отношенија у законодавству, администрации, судовима, и у цјелом грађанском животу Унгарске промјенила, кад је Унгарска добила свое собствено нододговорно министерство, изрекла једнакост свију вјероисповједанија у Држави и ние ли то исто пододговорно Министерство црквену скупштину нашој Цркви држати дозволило баш зато, да се ново отношение Цркве наше према Држави по добивеној слободи одреди; како би дакле могло министерство Маџарско предузимати така дјела наше Цркве без знања Цркве, као што је нремјештение Епископа, и како би могао наш Епископ без знања и согласија свое Цркве пристати на така дјела Министерства. дотле, док се то ново отно-