Srpski sion

Б р . 18.

СРПСКИ СИОН

С тр . 571.

с тим назором с тога, што смо ми тврдо уверени и осврдочеии о томе, да српски свештеник треба пре свега да буде свештеник, и ако хоће то да буде, не остаје лу времена и да мисли, а камо ли да буде члан које политичне сранке и да се као такав мота по зборовима. У осталом, код нас и нема правих политичних странака. Политичном странком могу се називати људи извесних начела, који имају своје посланике у земаљским саборнма, у којима могу радити на остварењу својих начела. Без тога су као они генерали без војске. Наше пак политичне странке немају нп једног свога посланика у земаљским саборима, и ако ико то знају све наше и досадашње и данашње странке, да се њихови „звучећи" програми и не даду извести, који у осталом нису ни грађени да се изводе, него да у њиме буде што више празних — звечећих фраза. Да се идућа поколења не ће моћи довољно начудити и иадивити, да се н због истих програма могла водити онако жестока борба између интели гентнпх спнова једног народа, а бореће се странке око истих програма, хладнокрвпо гледати, како нам народ пропада; о томе се не треба бринути! Ви добро знате, како је и србијанско свештенство огрезло било у партизанству, те кад се осведочило, како му то емета и угледу н њему самом п народу, одавно је лочело да га се отреса. Данашњим је даном малени број, који и данас играју улогу у политичним странкама. Па и од тих мало, један по један увиђа да му нема места у политичним странкама, те их напушта Ових дана читасмо такву изјаву пароха Атанасија Поповића у Бабушници у пиротском „Граничару," у којој рече: „Дошао сам данас до потпуног свог убеђења, да свештеник не би требао бити члан ни једне политичке партије, које су до сад унеле у народ ништа друго, до само међусобну омразу и завист. И ја, као свешгеник овим изјављујем, да од данас иступам из чланства либералне странке, којој сам до данас прппадао. Зато молим своје лпчне познанике и пријатеље, да ме више не урачунавају пи .у једну политичку партију, јер ја као свештеник и ироиоведник мира, слоге и љубави од данас служиЛу само своме позиву, краљу и отаџбини." Овако поп Таца, а наш поп Јован МагарашевуЛ чепинскп, ког „Нови Србобран" назва „новопеченим радикалом", у свом одушевљењу за радикалску странку, јавно рече да ако радикална странка уабуде н на даље радила, као што је до сад радила,

да ће цело свештенство из свих крајева Славоније и Хрватске у њено се коло ухватити. У Србији дакле свештенство иступа из радикалске и у онште из политичних странака, те се повраћа олтару, а код нас у карловачкој митрополији тек почиње да ступа у радикалску странку, а да се отуђује од олтара. Да л ће се та тврдња поп Јовина обистинити, илп је рекавши то, помислио на речи песниковег То ће тако можда бити, А можда и не, Утеха је што ее о том Барем мислит еме! показа ће будућност. Свакако је то значајна појава, преко које се не сме ћутке прећи, да се свешгенство раићског протопоппјата у Пакрачкој епархпји ово последње време тако јако одушевљава за радикалство, и да се изнађе тој појави п узрок. То би требало у толико пре учипити, што радикалство није тек у најновије време постало, иего оно постоји код нас од времеиа Крунослава Јовића, / који му је кумовао. Не слажемо се с Вама ни у томе, што држите и тражите томе узрока у томе, да је евештенство раићског протопопијата, осоколила срећа поп Саве Стојковића и поп Јове Јовановића, који су као радикали дошли до угледна положаја, јер не верујемо, да сви могу очекивати да се и над њима осмеши њихова срећа. Биће томе какав други узрок, ког би требало изнаћи. Ми бисмо радо и о самом ступању поменутих свештеника у радикалску странку, као и о узроцима —■ ио нашем схватању — коју више проговорили, ал нам је главом управник „Новог Србобрана", као члан народно школског Савета препречно свако ппсање о таким стварима и у опште свако полемисање са личностима и странкама, због чега не сшемо ни Ваш допис да донесемо у листу, јер се бојпмо, да он не ће и у њему наћи и пронаћи полемичног садржаја, те и опет жалпти се на нае, како „Српски сион" као званичан орган доноси и полемпчне ствари. Истина, до данас није ни једном правом сл бодоумном човеку пало на ум, да тврди, да се у званичним листовима не смеју у незваничном делу у прпстојном тону критички претресати поједане ствари, иа и полемисати са странкама и личностима, а најмање једном новинару, који пма повода да со тужи, што му се не допушта да слободно изражује | своје мисли; ал ношго управник „Новог Србобрана", држи ц тврди, да се званичаи лист не сме унуштати