Srpski sion

СТР. 662.

СРПСКИ СИОН

Б р . 21.

мења, могао рећи у поменутој 9. тачци, да му се имају на увид достављати пословници еп. скупштина, како би се могао уверити, да ли исти одговарају автономним уредбама и земаљским (државним) законима. Та какву везу може имати један пословник еп. скупштине са земаљским (државним) законима, и од куд је саборски одбор позван да он штити и чува земаљске (државне) законе, кад он сам сваки час долази због њих у колизију са државном влагаћу, и кад су автономни и државни закони у толико и толико прилика једно другом супротни, те како би се држао, кад би нешто у еп. скупштине пословнику било на основу автономних закона, а супротно државном закону? Чега би се држао? Позивање дакле на државне законе. могло је и требало је из поменуте наредбе са свим изостати, ако ни због чег другог, а оно ради самог угледа саборског одбора и принципа његових чланова. Да су епархијске скупштине, у којима су главну реч водили — као што рекосмо — оии, који су 1870. донели „Уредбу епархијску", имале право доносити за себе своје пословнике, а то право признали и еп. властима, које пословнике нису морали достављати на увид саборском одбору, позваћемо се на еиархијску темшпварску скупштину од 16. Октобра 1875. (дакле после потврде саборског устројства), која је у чл. XVII. рекла: „Епархијска скупштина одређује свој пословник за идућу скупштину а у чл. Х1Л. Свој пословник одређује црквена и школска управа — власт — сама себн." Поменута 9. тачка проведбене наредбе, противна је и 6. тачци потврђене одлуке од 1902., по којој еп. скупттина не стоји у никаквом одношају, а најмање некој потчињенооти спрам саборског одбора. Творци поменуте потврђене саборске одлуке од 5. Јулија 1902., међу којима у првом реду беху чланови данашњег саборског одбора, из чије средине беше и сам известилац, на истом се сабору свом жестином заузимаше за потпуну независност епархијских скупштина, те порицаше саборскЈМ одбору свако право и власт па и само контролно право, на које се позиваше пређашњи саборскп одбор на основу §. 22. б.) саборског устројства од 1875 , а данас — на велико изненађење свију мислеоних људи — изеоце за саборски одбор контролно приф над епар-

хијским скупштинама на основу баш §. 22. б.) саб. устројства од 1875! Ми смо 1902. у чланку: Ђ 0 одговорности еиархијских скуиштина" тврдили, да саборски одбор на основу § 22. б.) саб. устројства од 1875. има контролно право над епархијским скупштима, пошто су и оне уредбом — штатутом — установљене. Већина је саборска 1902. тврдила, да епархијске скупштине нису саб. одбору одговорне, те да он нема ни право на основу § 22. б.) контролисата њихов рад, те је у том смислу донео и поменуту одлуку (6. тачку у одлуци). Шта више за време саме дебате о том питању, сам је известилац г. др. Мита Мушицки рекао: „еп. су скупштине једино сабору одговорне, и да је саборски одбор узурпирао себи право, кад их је позвао на одговорност, .. . нико не спори, да се против одлука еп. органа не може апелирати на саб. одбор, али је за своје деловапе еаархијска скупштина одговорна само сабору а г. др. Бранко Илић, данашњи фишкал црк. нар. фондова за Угарску, рече: „г. прота Јеремић нема право, кад се позива на §. 22. саб. устројства. јер да се контролна власт саб. одбора, о којој је у том §. реч, не протеже на еп. скупштине. По том §. саб. одбор контролише органе, који су уредбама установљени, а еп. скупштине нису органи, него заступства." Данас пак, на основу разговора, што га имадосмо с једним својим пријатељем о § 22. б.) саборског устројства, чије разлоге усвојисмо као са свим коректне, мењамо исто своје мишљење, и тврдимо, да саборском одбору на на основу § 22. б.) саборског устројства не припада контролно ираво над еиархијским скупштинама. § 22. б.) гласи: „У делокруг саборског одбора спада: — б.) да обнародује и извршује сабором донешене, највишом потврдом снабдевене и у делокруг саборског одбора спадајуће уредбе (штатуте) и одлуке и да контролише органе, који су уредбама установљени." Кад се у првом делу истог § вели, да у делокруг саборског одбора спада обнародовање и извршење сабором донзшених, највишом потврдом снабдевених уредаба (штатута), које у делокруг саборског одб >ра спадају, дакле не и оне потврђене уредбе, које не спадају у његов делокруг, као н. пр. уредбе (штатуте) тичуће се митрополијско црквеног и народно школског савета; јасно је да се онда из тога мора извести