Srpski sion

Б р . '9.

коизисторија, која има само права испитати, да ли постоји оно птто закоп ироиисује. Оиа не може и не смије давати диспенс у погледу на право конкурисања, она није власна проширивати круг конкурената са оним конкурентима, којима није признано право конкурисања на извјесиа мјеста и тијем искл>учивати право оних. који га несумњиво имају. ГГризнајем да то нијесу најподеснији одногпаји. Дајем за право онима, који траже измјену у њима. И сам бих можда могао о томе штогод рећи, и предлог који у том погледу изнијети. Али нисам пошао да критикујем закон и одношаје који се морају с њим у свезу довести, па неимам ни стварна повода, ни оправдана разлога, да и том овдје говорим. Мени је овдје пред очима само то, да расвјетлим с гледишта закона о праву конкурисања питање о праву конкурисања. И баш зато морам се латити такође неугодна посла, да анализујем и онај посљедњи факат, који сам на свом мјесту споменуо, кад сам набрајао прилике, које су по увођењу рескрипта мјестимично код нас створене. Рекао сам наиме да су код нас овдје и ондје постали паросима, можда и протопр.езвитерима паросима и такви конкуренти, којима је закон безувјетно порекао право на конкурисање за та мјеста, док најарије не положе стечајни испит. Дакле посгали су без стечајпог испита, којему су по закону дужни били приступити и тек тијем стеКи ираво на конкурисање за мјесто пароха и протопрезвитера-пароха. Закон је јасно и гласно вољу своју исказао. Воља његова је погажена. Он није крив. Ко је крив, или што је томе криво, нас се овдје не тиче, само кад закон није крив. За нас је сада од интереса једино то да испитамо, како ће се и та незгодна прилика у оквир закона свести, јер ван закона остати не може, с тијем пак у свези још и питање, колико ће та нова прилака васјећи у законске одредбе о конкурисању. За кривце не питамо, јер и оиако је давно већ прошло вријеме за то питање. Онај који је незаконито давао, конзисто-

СИОВ С№. 243.

рија, до данас је већ распу|јена, те јој се ни трага не зна. Онај који је незаконито молио и примио, многи је тако^е већ давно и у гроб легао, многи опет већ је и осиједио на мјесту, које је на незаконит начин добио. Заинтересовани су ћутали, ускраћени су мирно подносили, надзорна власт је жмуре трпила. За кривце не треба питати. Ту су они, који су се спремали за свештенички чин послије отварања рескриптом установљене богословије и послије времена, у које се већ обавља прописани стечајни испит, на који су и они обвезани, но они и без тог испита бише припуштени конкурисању наизвјесна мјеста и бигае на та мјеета и намјештени. Допустимо да су ти и шаквим намјештењем стекии ираво да осшану на својим мјестима, коЈа данас уживају. Допустимо да се закон хоће и с тим да- помири. Али какве су посљедице отуд настале за законске норме о ираву конкурисања у нашој митрополији? Да ли су односне норме, с иогледом на та лица, коначно уништене? Држим да нијесу. Оне су биле изигране, кад је такво лице на данашње своје мјесто дошло, но не морају бити изигране, или не морају се дати изиграти и онда, када то лице хоће да промијени данашње своје мјесто и да друго добије. Закон истина не тражи ионављање једанпут иоложенога сшечајнога исиита. Он зна да се и од оних, којима је по његовој одредби стечајни испит замијењен њечим другим , не може тражити полагање тога испита. Али он иште да се при сваком конкурисању конкуренат мора исказати, да је стечајаи испит положио, односно да је од тога на законит начин опроштен Ко то није кадар доказати, ма то било и при стотинитом конкурисању, не може и не смије бити припуштен кандидацији, односно избору. Доказ пак тај доприноси се или тијем што ће конкуренат разложити да се прописи о стечајном исииту на њега не односе, јер је он ирије стуиања у живот односних рискриитуалних установа оспособљење своје, дакле и право на конкурисање стекао, или свједоџбом о