Srpski sion

С тр . 298.

СРИСКИ

сиов

БР. 11.

Офидир повративши се, изјави да је у старом митрополиту, остарелом у црногорским обичајима и поступцима, наишао на неиомирљиву влобу и мржњу на патријарха с којом жели у гроб поћи. Страшним зчклетвама клео се да није дао никакву наредбу цетињским монасима да не доиусте иатријарху служити, и обећа да ће се с њиме помирити. Али све је то било нривидно. лажно, иретворно, — — па оде к натријарху, и с њим се помири. Не може се рећи, да је ово помирење било искрено, јер подозрење митронолитово да му натријарх не узме власт у народу, изазвало је у њему непомирљиву мржњу, која ће се свршити његовом смрћу. — — Изасланици Катунске и Речке нахије, 31. Авг. рекоше губернатору, да каже кнезу Долгоруку, да га они моле да се изагна из цегињссог манастира патријарх Василије ради спокојства митр. Саве. — Патријарх Василије изгнан из својег отачаства и са српског престола, дошао је у Црну Гору надајући се наћи ту врибежишта. Но Турци желећи добити његову главу, понудили су Црногорцима неколико кеса новаца. Та сума веома је иоколебала њихову хришћанску побожност и 24 човека дођу ноћу к патријарху, 11 јаве му да ће да га предаду Турцима Знајући да ће ови вечовечни издајници то и учинити, одвраћао их је испрва пастирским речима и претио проклеством. Еад је то било узалуд, несреКни овај архијереј извади животворећи крсг п иадши на колена пред својом духовном децом, горкнм сузама молио их је да му поштеде бедан живот, Кад и то није могло умекшати суровост ових хришћана, кад ни сузе, ни молбе, ни крст нису помогли, да им своје новце — 54 дуката, те тако сачува свој живот те ноћи. Сутра дан побегне у Нриморје у Маине, и ту се сакрије у дому једне удовице, те га гониоци који су пошли за њим у потеру не нађу. — — Како је овај стари злочинац — митр. Сава — и начелник разбојника исиуњен непомирљивом мржњом на патријарха и како је овом несретном архијереју немзгуће било избећи или издају или убијство и бити жргва његове суровости, ако остаке и даље у Црној Гори, то кнез желећи из човекољубља сачувати му живот, нареди да му се јави с одласку и да се позове ако хоће, да и он пође. Патријарх с великом благодарношћу прнми предлог тим пре, што му

је даље бављење претило очигледном смрћу. — — Болешљиви патријарх умало није умро на овом путу" (Руси су с пагријархом морали по мрачној ноћи из ман. Сгањевића сићи на море, где их је очекивао брод). И кад су овако постуиали црногорски калуђери с натријархом Василијем; кад су Црногорци искали да се он прогна. из цетињског манастира; кад су хтели да га убиј} и кад је митр. Сава овако спрам њега ноступао: онда се из тога мора извести, да се збачепи српски архијереји нису могли обраћати митр. Сави за номоћ, и да је оно Савино писмо проста његова измишљотина, да њоме дође до рубаља. Како стоји ово бегство патријархово из Црне Горе од „браће Црногораца" напрам одговога Лазе Богдановића Његоша, на нитање Кнраман паше: „А. ђе ви је, кнеже, сад патрика? Крије лп се и ои са тпм царем, Ал је на глас међу Црногорце? Не крије се — а што бп се крио? Него сједп у манастир један, Те се моли Богу по закону. Збиља, пашо што се огрпјешп, Те нроћера главу од закона, И остави стадо без пастира, А толике опусти храмове? У Бога ће ово доплакати! А што ти је он старац сметао ? Зла ни мусп не жели никаква." („Лажни цар ШЛтап мали " од Петра Иетровића Његоша) —; на шо нека одговори сваки по свом умењу. А горе наведено савремено нричање доказује нам, да се причање г. В., да се свештенство и народ дуго и очајно борило цротив укинућа пећске патријаршије, и да су све и сва иредузимали, да спасу „погибшују церков"; може простом појезијом назвати. Кад се црногорско свешгенство и народ онако понашао спрам збаченог иатријарха; нема сумње да је и остали српски народ под Турцима био сасвнм индиферентан, а тако исто и свештенство, шго им се у осталом не може ни замерити, на каквом су стуињу изображења били, и какви су му у то време били и Срби архијереји. Поменутом укинућу били су противни збачени Срби архијереји, који су се нотуцали од немила до недрага да одрже свој бедан живот. Није у наше дане било борбе — осим