Srpski sion

Б р . 13.

људских страсти, те обичним увредама и иодметањем хтети доконати и решити ствар, која се само разумним и хладним размишљањем доконати и регаити даје, зше 1га е! зћкЗш! Али се на жалост у тој оправданој претпоставци нашој љуто преварисмо, јер разлози одлуке, као и сама одлука в. сл. Саборског Одбора, црпљени од речи до речи из уводног чланка } 62. бр. иолитичког листа „Заставе", доказују да је или тај чланак писао предлагач и референт одлуке саборског одбора, или гато је још жалосније, да је одлуку саборског Одбора диктирало уредништво „Заставе", а доказују уједно и то, да тај „објективни праведни и узвигаени 14 Саборски Одбор дише према калуђерима онаком истом мржњом, као „Застава", те нас та тужна околност гони, да запитамо: сме ли, може ли Саборски Одбор, као највиши автономни орган, спасти на ниски ниво једног заслепљеног страначког листа, коме су стварност и објективност у пресуђивању актуалних питања били од увек непознати појмови ? Немамо намере уиуштати се у даље критиковћње разлог& дификултиране сд нас одлуке, јер би нам сваки даљи разговор, свака реч узалуд потрошена била, кад из те одлуке видимо, да би највишем автономном органу, тумачу законИ и уредаба и чувару њиховом, тек ми „необразовани калуђери чије је образовање много ниже од чиновнигатва тога органа" морали раетумач;ти: шта су основне цели манастира, јер такове предлагач и референт одлуке не познаје. Али последњи пасус мотивације у одлуци Саборског Одбора, којим се један неиозван и ненадлежан орган поред наших живих епископа и духовних власти дрзнуо загазити чак и у нага приватни и домаћи живот по манастирима и осумњичити нас на гадан начин, морамо енергично одбити, а обећање његово „да ће по обављеним истрагама конзисторије наше о приватном унутарњем животу нашем извештавати и милостиво им уступити оно, што пред њнх спадало буде", сматрамо за атентат, који ћемо, ако се покушао буде, знати у свако доба одлучно и по заслузи сузбити! Хтедосмо се овим оградити против начина иисања Саборског Одбора, којим је један до данас угледан, а можда нешто и заслужан у српској цркви и народу сталеж увређен и ома-

СИОН С тр . 373.

ловажен и учинивши овим то у име своје, као и у име целога монаштва митрополије карловачке, одбијамо с индигнацијом нанешену нам увреду, а ради знања извештавамо в. сл. Саборски Одбор, да смо нротив горехваљене незаконите и самовољне одлуке његове уложили свој нризив на високу кр. угарску владу, известивши о том и високу кр. земаљску владу хрватску, и да смо ради моћне заштите од самовоље в. сл. Саборског Одбора обратили се св. архијерејском Синоду митрополије карловачке. Најносле да смо због нанешене нам кроз назив „анархиста" увреде, као и осталих увреда и сумњичења у тој одлуци еадржаних, против референта увредљиве одлуке, као и свих осталих чланова Саборског Одбора, који су у тој седници били а при донашању те одлуке глас свој сеиарирали нису, код надлежног кр. суда кривичну пријаву учинили. Из седнице одбора манастирских настојатеља, држане у манастиру Крушедолу 24. маја (6. јуна) 1904. г. Анатолије Јаековић с. р. архимандрит крушедолски. Димитрије Бранковић с. р. архимандрит беочински. Георгије Марјановић с. р. архимандрит кувеждински. Георгије Видицки с. р. архимандрит ковиљски. III. Преузввшеном Господину Грофу Стевану Тиси, кр. уг. министру-председнику и т. д. и т. д. у Ђуцимшшти. Преузвишени Госиодиие Ррсфе! Високи народно-црквени сабор од г. 1902. донео је у ногледу руковања са иметком свих манастира митрополије карловачке једну одлуку, која вређа како наша права, која из положаја нашег у цркви истичу, тако и имовна и приватно-нравна права поверених пам задужбина, и одстрањује исте од своје првобитне цели, којима су те задужбине вековима служиле. Ова одлука беше у толико увредљивија за нае, што је донесена сасвим без нашег саутицаја, јер на поменутом сабору манастирско свештенство не беше ни са једним чланом заступљено, услед чега је тој одлуци <3.е поШз 8ше поМз дат такав правац, који је