Srpski sion

В р . 14.

О тр . 887.

мировину. Такав јвдан неерећни вероучитељ, који би морао ићи у мир пре потпуног права на мировину, а особито онај пре 10. год. службе своје, такав би морао молити Бога, да га Бог нрими с тога, што једино живи на штету своје породице; јер добро зна, да ће н.егова жена- имати права на две мировине, дакле можда на троструко већу мировину него што он ужива. Ето то су главни разлози зашто не могу делити мишљење иреч. г. А. Ж. у ногледу његове мотивације на прву његову допуну. Да ме не руководи то, да ми вероучитељи уживамо две мировине, овде ћу навести још и ово. Могле би се како државне тако и автономне највише школске власти умолити, да се вероучитељи дишпензирају од уплате у мнровинску закладу учитељску, коју налаже и школски закон, мотивишући тиме, што су вероучитељи као и остали парохијски свештеници опскрбљени мировином. Вероучитељима би се могло оставити на вољу, хоће ли или неће ли се користити правом шго му даје школски закон. Ово наводим с тога, шго је доста тешко за једног вероучитеља да на два места уплати у мировински фонд, те би онда већина уплатила само у онај фонд где би морала т. ј. у мировгшски фонд парохијског свештенства, а ретко би се ко користио својевољно са нравом школског закона тим ире, што се по § 143. од 14. листопада 1874. шк. зак., те отиисом високе кр. зем. владе за богоштовље и наставу од липња 1880. бр. 3.300. никоме не враћа једном уплаћена пристојба. Из досад што сам рекао, држим да сам довољно образложио своје мишљење у погледу мировине свештеника вероучитеља. Још морам да се осврнем и на оне речи преч. г. А. Ж. номоћу којих хоће да, оправда, из кога разлога не можемо ми вероучитељи рефлектирати на две мировине. Преч. г. А. Ж. вели. да, већ и због тога не могу вероучитељи уживати две мировине „јер од које ће га службе наше автономне власти регаити, да му дозначе мировину из своје закладе". На ове речи иреч. г. А. Ж. нека ми је слободно нриметити ово. Вероучитељ који ма по којем школском закону стече права на мировину, не мора то још значити, да исти има права и на мировину из мировинског фонда парохијског свештенства. Такав се мора подвргнути свима оним условима,

који условљавају ираво на мировину парохиј» ском свешгенсгву. Те ако нема све услове за мировину, не мора .је добиги све тотле, док не испуни све захтеве и услове које буде мировинска уредба нредвидела. После тога разуме се, да ће имати ирава на потпуну мировину, као и остала браћа парох. свештеници. Морам се још осврнути и на то, да је врло чудновато, да преч. г. А. Ж. без и једне речи дозвољава удовицама вероучигеља, да могу имати ирава на обе и то потнуне мировине, док самим вероучитељима, који ће можда провести свој век у толико трудној служби, не даје иста нрава. Но том ће вероучигељ, који доспе у мировину имати мање мировине, него што би имала његова жена после смрти његове. Такав случај био би јединсгвен. Код сваког чиновнишгва, удовица има ако не мање, али оно барем колико њеаин муж мировине, нигде пак више. Дочпм код нас би било обратно. И као шго сам напред сиоменуо, умировљени вероучитељ а особито онај, који буде ради болести умировљен, живео би само на штету своје породице, које држим, да се не може дозволити. Ако се сви ти наведени разлоза узму у обзир, надам се да ће свако увидети оиравданост мога ненристајања на мотивацију нреч. г. А. Ж. на његову прву допуну. Прва допуна по моме немеродавном мњењу треба да гласи онако исто, као што гласи мировинска уредба од 1892. год. § 2. а1. 1.: „Редовни су чланови мировинске закладе срп. правосл. световно свештенство без разлике степена, стања и занимања". Дакле ту се онда разуме цело световно свештенство, макар оно на коју било дужност иослато од стране цркве. Ту ее онда разуму и вероучитељи. И не сме се узимати у обзир поједине погодности, које би биле скоичане са нојединим дужностима. Сви смо ми православни свешгеници једне св. нравосл. цркве и једног народа. Са тиме би био готов мој одзив на позав преч. г. А. Ж., шго се тиче његове две донуне у погледу мировинске уредбе парохијског евештенства. Али пошго је већ пала реч о вероучитељима, то нека је и мени слободно изнети једну нову допуну, и то у погледу саме уредбе о дотацији иарохијског свештенства. Вероучитељи на средњем заводу су добро дотирани и изједначују се са дотацијоа парох.