Srpski sion

р, В 3.

Стр. 79.

X. 1. Марта 1837. издао је као аднинистратор митрополије карловачке Стеван Станковић оледеће упуство на настојатеље и братство мапастирско. Ашче гдје благочинвју и благоустројству бити надобно, то оное с праведливостију во храмје Господних, и во обителех свјатих искати надобно. Сам бо Апостол велит, „всјем по чину бивати". И воистину: ничто тако не красит церков Божију, ниже созидает правовјернија јакоже свјашчени тјех служителие, јегда они тшчателно и вјерно Господеви своему работајушче и служашче в цјелом св«ем како внутренем, тако и вњешнем поведении, прјами чин, духовнику својственују скромност, и надлежашчују благоиристојност набљудајут и вообшче во всем образ всјакаго добра дјела на себје указивајут. По чему разумјети можно, кољ вопреки оскорбљаетсја и печалитсја сердце иредпоетавленаго Старјејшини, јегда себје подручних в подвизјех добрих ослабљевајушчих, чина же, званија и објета своего точно и вјерно не держашчихсја, да и овогда разврашчајушчихсја, и на горшаја преуспјевајушчих, видит. Тјашко убо и скорбно ниње нам бивает решча и исповјести, что скорб таковаја чувствителному благочинију же и благоустројству навикшему сердцу Нашему причинена јест, и причинаетсја строптивим поведением и заблуждением њеких Иноков и Брагиј во обшчежитии тамошних православија нашего монастиреј живушчих, ихже и исправљати, и на пут истини приводити нужда Нам належит. Принесено бо Нам јест ко крајнему огорченију же и негодованвју Нашему от разних и многих стран, что мнози от обшчежителеј тамошних, рекше Јоромонаси, Диакони и Монаси таковим пороком предалисја, и таковаја. иступленија же и преступленија. творити покушајутсја, јаже честному и преподобному чину монашескому и објетом, при пострижении наложеним, противљатсја, и свјатост их јавно нарушајут. Сице њеци не усумњевшесја обљенитисја во оних, јаже Божија сут, или весма рједко, или не во утреное врем.ја, но поздњеје в церков на Богослужение приходјат, Житургију Божественују, пјение, чтение и правило церковное, јако једину от главњејших должностеј своих тако небољенно, сцјешно и

небрежливо отправљајут, да, приходјашчим во монастири на благоговјение Христианом на разорение и соблазн паче, нежели на созидание служат, а болше крат пјети и читати в церкви и не хошчут, но неискусних учеников монастирских и искушеников, о коих научении ни маљејшаго старанија не употребљајут, тое творити с разними угроженијами принуждајут, сами меж.ху тјем во пјевницах сједјашче и дремјашче, или, јеже горше јест, друг со другом разглаголсгвујушче и кошчунсгвујушче; иниј, забивше послушанија објет, Настојатељу, јако Старјејшини и Началнику своему, не токмо новиноватисја, и јему достојнују чест и почитание отдавати нехошчут, но јешче входп и исходи набљудајушче пјати јего пред сграними опорочајут, уважение Јего пред младшиаи во монастирје и жителми перњаворскими, ихже многажди на д.јела предосудителнаја монасгирју подстрекајут, умалити тшчатсја, увјешчанија же и изобличенија јего, ради исправленија неустројств их употребленаја, огњуд не терпјат, но таја јединствење угнетен!ем и гонением своим почитајут, и того ради, престуиивше предјели смиренија и пристојности, во ссору сгуиајут; друзи паки о дјељех икономии монастирскија тако мало пекутсја, да паче в кљетех своих праздни сједјети или спати нестидјатсја, ниже надзиранија ради на овое или оное дјело изити хошчут. а своим им оброком, не взирајушче на обсгојагелсгва времене и дому, в коем живут, точњејше и изобилно даваемим бити желајут, и на маљејши ушчерб, всем им сотворени, горко и со оклеветанием Настојатеља своего жалујутсја, аки би били не Братија и Сочленови јединаго и тогожде свЈатаго дому, но сграни и наемници не сохраненија и умноженија блага и имјинија обшчаго, но расточенија и упропашченија ради во обшчежитие призвани; далше без вједомости и дозволенија Насгојатеља своего не токмо днем, но и ношчију из монастирја исходјашче, ово по перњаворје, овоже по окрестним МЈестом, нарочно же љесом вооружени скитајутсја, и тамо разнаја бездјелија на опорочение чина своего творјат; с иодозрителними лицами женскаго полу сообрашчајутсја, а њеци и до того безстидија придоша, да сицеваја лица болше дне.ј во кљети своеј сокровена держаги иокусишасја; вином и иними крјепкими питијам.1 до помраченија ума упијајутсја, вино« же тако