Srpski sion

Бр. 13.

СРПСКИ СИОН

Стр 383.

друго, до ли „писање за опсениту простоту" што веле наша браћа Хрвати; ево доказа. Ми ћемо се само у неколико одазвати позиву г. управниковом, — јер није вредно да запремамо лист са излишном ствари —, те наводимо за доказ наше тврдве, да. је иомепуто „упуство" скоро прост превод наредбе апелаторијалне, само ово: Наслов је под А. како у „Упуству", тако и у наредби једнак. §. §. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. скоро су са свим једнаки — бар у главном —, 12. одговара 10., 13— 11., 18. - 12., 21. — 13., 23. - 14., 23. 16., 25. — 18., 28. — 20., 30. — 21. Тако су исто једнаки наслови под Б. §• 1. једнак је, 2. одговара 4., 3. — 2., 7. — 5. 11- - 8. 12. - 7., 14. - 9., 16. — 10., 17. — 10 У „Упуству" има А. §§. 31., о наредби 21.. у Б. 17. односно 10. а то је и с тога, што је Рз једног §. гдегде направљено по два. А што „Упуство" има 36 страна, то је с тогашто су у њему наведени обрасци, израђени по упуству и што је наведенп „Упутак за привремено од саборског одбора постављене манастирске поверенике", који је давно стављен ван крепости. И на основу свега овога, ппак тврдимо, а с нама морају тврдити и сви они, који сравне „Унуство" са наредбом, да је упуство узето скоро од речи до речи из поменуте наредбе. У осталом, нпје толико питање о томе, ко је издао поменуту наредбу у погледу управе са мапастирским добрима, него је главно питање: је л се пзвела поменута наредба ? На то питање ми одговарамо, да као год што је наредба апелаторијалиа од 1854. остало празно слово, тако је исто остало празно слово п поменуто саборско упуство од 1875. а остало је празно слово с тога, што смо ми Срби, те као такови нисмо у стању нигде направити и одржати реда. Ми умемо да издајемо наредбе, а да се по њима сами владамо и да друге нагонимо да их се држе> за то ми немамо ни смисла нити способности. С тога је узалудно код нас у опште и доносити установе и наредбе. Код нас је прече од свију наредаба и установа оно проклето „наш је човек"! По томе је дакле и поменуто „Упуство" било и остало празно слово, од кога није нмао наш народ никакве користи. По манастирима се и после њега, као п дотле радило по старом. Г. управнику смо захвални на признању нашег труда и ревности у скупљању*'врло интересантних

података о нар. цркв. животу и најновије српске повеснице, а на оно његово нехвала, што тобоже хоћемо да омаловажпмо мучни посао његове странке за ових 30 година у стварању наше нар. цркв. автономпје, имамо му одговоритн: истина навршило се не 30, него 36 година, како бпвша народно слободоумна, данашња либерална странка, ради на остварењу наше народно црквене автономије ; ал је истина и то, да она за то дуго време није скоро нпкаквог резултата постигла, и да је она за то време и народу и цркви много више штете него користп учинила својнм радом, који нпје имао скоро никад пред очима потребу цркве и народа нашега и прилике, него се поводио за принципима, који су нас довели до данашњег стања. Ово је онако узгред речено, а ако устреба, стојимо у свако доба на биљези сваком. * * Е сад да приступимо другом и управо иравом одговору г. управнику „Браниковом". Имајући обзира на његове године и заслуге, као и па странку, којој он припада овамо од 1869., не хтедосмо му, а нреко њега и њој рећи чисту истину, него му наговестисмо само нешто, из ког је могао увидети, да треба да престане са хвалисањем, да је његова странка саставила она „Привремена упуства." Изазвати онаквим његовпм писањем, ево излазимо с правом пстином, п велимо: да „Привтргмена упуства и саборског одбора од 1875. нису ништа друго, него прОСТ првВОД наредбе аиелаторијалне од 4. Окт. и следеЛих цана 1856., достављене. управама манастирским 23. Маја 1857. аод бр. 595/267. ех 1857. И то не само да је прост превод упуство у обзиру администрације н о вођењу и давању рачуна, него п сви прилози. У „Упуству" у обзиру администрације има 31 §., дочим у наредби има 32 §., а у вођењу и давању рачуна у „Упуству" пма 17 §., а у наредби 16. §. 0 истинитости ове наше тврдње, стојимо г. управнику „Браниковом" на услузи, те нека пли сам дође Д ( ј нас да га уверпмо о њеној истиннтостп, пли нека кога пошље, јер није вредно, да штампамо у целини и наредбу апелаторијалну од 1856., која је рађена по оној од 1854., коју смо у целостн навелп. Г. Полит би требао на основу овога, да исправи онакво своје писање о нама. Д. руварац уредник „Српског сиона",