Srpski sion

" С тр . 48б.

српскигомон

В р . 17.

кровишта знања и вештине људске; знаде мислити, иамтити што је било, ползовата се оним што бива, и спремати се за оно, што ће бити. Гимназија је данашња мали духовни мир, из кога излећу козмоцолите вселене духовно, За то се при изласку ученика из гимназие усијех његови осам година бележи ио искушеној зрелости његовој „ овнј је зрео". — Може ли бити сјајние, похвалние и корисние сведочбе за восиитатеља, и његове трудове, од овога имена, ако му то заслужи воспитаник његов? Може ли према држави и вишим државним заведенијама бити важииега свидјетелства, од свидјетелства зрелосги, кое гимназија честитим своим аитомцем издае? Сада је питање: у оваковом :<аведенију, ирема овакоме устројству и цјели његовоЈ, како би морало обдјелавати се наука Благочестија, ова најважнија наука, и како се она данае обдјелава? Не може човек у корист човечества и себе самога ни у једноЈ* струци знања и вештине успјевати, ако ние добар хри- > стијанин, не може он бити полезан члан државе, ако нема цркве, не може нити се сме обазрети у држави, ако је стран у свој'ој цркви, нити је кадар он дати цару царево, ако незна дати Богу божиега. Наука Благочеетија за то је, да младога човека православне цркве од првоначелнога познанства божества постепено доведе до најчистиега, највишега поњатијз Бога, и до познанства чудеса, коима се прославио Бог у христијанској цркви, до свјестнога почитанија древности народа своего, кои је у цркви свој'ој поживио, спасавао се, и живи и сиасава се и данас; и да га доведе до познанства и уваженија они дужноети, кое одговарају првим поњатијама и искуству његовом, и норед кои у скупу може бити он добар христијанин, и поштен човек. Овакав само кратки преглед целе науке Благочестија могао би се успоредити са оним начином, по коиме се други учевни предмети према своме задатку обдјелавају у новим земаљским гимназијама. Начин онај, по коме се за ови орошли седам година у свима поменутим гимназијама, по коима је разсута младеж наша, наукаБлагочестија нредавана, врло слабо, да

не речем ни мало, одговара потреби самој. Вјера и љубав — о надежди није било спомена — по руководству нашега катвхисиса Синодалнога, то је све, што се из давнашњи времена повлачи и до данашњи гимназија. Не мислим да је мало по суштествености предмета, него је мало и врло не слично по начину, како се пре давао предмет овај. Чланови вјере, и заповједи божие, сведене на неколико листвћа, повторавале су се сваке године. и у свакој класи, да су се деца помало навикавала, саму ствар као неку маленкост сматрали, нк због чега другога, но за то, што су једно и исто, и лане и преклане, и од више година чули и научнли. Још к тому неарестани изводи из рукоаисни извода стариЈ'и година и овој малој материи предмета често су наносили великога уштрба. Па баш и ако допустимо, да им ништа више и не треба за спасение душевно од вере, и добри дјела, неможемо порећи, да им се поњатија ова по годинама ширити и богатити морају. И ва другоме пољу духовнога живота истина осгае истина, али је начин познавања и исаитивања истине свагда и свагди уз године ишао, и иде и данас тако. А горе Ј *е речено, какав је задатак науке Благочестија у данашњим гимназијама, за кое не приличи више оно, што је за сларе гимназије, у оним околностима времена можда могло се поднети. Осим ови мали рукописни катихисиса, памти се из пређашњи времена већи катихисис протосингела Емилиана Кенгелца, који се у гимназији темишварској предавао, наука о Благочестију од непознатога сачинитеља, која се у Далмацији предавала, и историја библиоческа и церковна, коју Ј 'е парох карловачки Павел Николић, у гимназији карковачкој нредавао, Ова дјела ако и јесу била за ондашњу потребу прикладна, слабо би се могла данас употребити за употребу осам разреда према горњем задатку науке Благочестија и према данашњем устројетву земаљских гимназија. Исто тако и наЈ *новиЈ 'и катихисис издани за Бачку дијецезу, само би за неколике разреде довољан био.