Srpski sion

Отр. 584.

срдски сиоа

бр. 20.

Жалостан је, браћо, то пример за нас, навластито кад се спомене на данашњи дан у цркви, која поје првом учитељу и просветитељу српском, као небесном покровитељу своме!... Али свакојако добро је по нас, и треба, да га чујемо и на овој народној светковини нашој, и да га не смећемо нигде и никада с ума, јер је он вечита озбиљна опомена божија за сав народ наш, који се нада од Бога и од свести своје будућности сретнијој од садашњости . . . Да се угледао којом ... и својом .. . срећом народ наш, док је бијо у власти својој, на хришћанске добродетељи и народне врлине првога просветитеља и светитеља свога, неби нам требало данас ни наводити овде примера тога, ни изводити из њега те поуке, која нас немило мора да дирне у срце наше ... Али кад је заборавио он у срећи, слави и народној власти својој, да се осврће и погледа често на споменуте моралне услове, без којих се немогу одржати ни сачувати та блага народна, . . заветујмо се барем, браћо, ми, који осећамо и овде да смо наследили и врлине и пороке његове, и обећајмо Богу и духу данашњег светитеља нашега, да ћемо поћи у животу своме сгопама светих и побожних, мудрих и слободних предака наших,... и да ћемо се отресати словом и делом зависти, злобе неслоге, себичности и свију оних порока, због којих су изгубили они власг и славу своју, а нама оставили позатворане путове к заједничкој народно.ј срећи својој . . .. Завет тај усели ће у нас веру у јединство данашњег еванђеља, и настаниће у души и у срцу нашем онај хришћански над, и ону народну љубав, с којима је живио, радио и преминуо данашњи наш стетитељ и нокровитељ, и с којима је заслужио свет и благословен спомен код иотомства свога на земљи, а вечну славу код Бога на небу! . .. ii. 30. ЈУЛИЈА У МАНАСТИРУ КРУШЕДОЛУ. Нема, браћо, готово ни једнога часа у животу нашем, кад неби било спасоносно ао нас грешне и немоћне људе, подизати очи своје горе, од куда силази сваки дар савршени... нити има на земљи овој места, где неби било пробитачно по нас, искати благослова и милости од Бога за напредовање наше у са-

вршенству хришћанском; јер, као што нас сретају свуда и у свако доба свакојаки греси, које нам ваља или надвладати, или откајати, тако нас и прате свуда и свагда свакојаке жеље, међу којима има и таких, које би нас увукле у несрећу и у пропаст, да се не растопе за времена неиенуњене у прсима нашима. А поуздати се и у једном и у другом том случају у саме силе своје, и ослонити се на саму крепост своју; нити је саветно, нити је пробитачно. Земља наша пуна је свакојаких беда и невоља, и у животу нашем сусретају на.с свакојаке незгоде и неприлике, иа за то ма шта да започнемо радити, крај цослова наших није нам готово никада известан и сигуран. Можемо трудити се и мучити се свакојако око заиочетих послова наших, можемо бити бог зна како вредни и бавити се с најбољом вољом око напретка свога, можемо имати и сами знања, вештине и снаге, а можемо и да спрегнемо с другима, који су још и вешгији од нас сваком послу : и поред свега тога без благослова и милости божије ако и посејемо, неможемо да пожањемо, ако и окопамо не можемо да оберемо, ако и корачамо напред, не можемо да доспемо тамо, куд сао наумили и куд нас воде и најчистије жеље наше . . . Ту зависност нашу од неба, признавали су сви праведници и угодници божји, док су живели на земљи овој, а по њој се равнала у животу своме и преподобна наша мајка Анђелина:... и она је подизала свагда и на сваком месту очи своје к небу, . . и искала с правом вером од Бога, да је проведе благословом и милошћу својом кроз све беде и невоље овога света без грешних сметња, као што ју је и провео, и увео чисту као злато седам пута претапано, у вечну радост небесну... Али има у животу нашем часова, кад нам стану очи наше, .. и не могу да се откину тако лако од земље и да се подигну горе к небу, а кад и заночну отимати се од земље и подизати се горе, тешка суза потече навалице из њих и, обори их опет доле к земљи ! . . А има на земљи овој и таких места, у којима изнемогава глас скрушенога срца нашег, и неможе да узлети на висину небесну, куда га шаље узвишено одушевљење побожности наше, ... а кад се и усправи, да полети горе, горка туга стегне нам прси наше, и у њима