Srpski sion

О тр . 654.

срдекм омон

В р . 22.

Наши парохијалви домови. ГГревишњи кр. рескрипт од 10./УШ. 1868., Г. Б. § ом 17. јасно је наредио да свака парохија мора имати свој парохијални дом. Да би ти домови што боље својој сврси одговарали, прописан је §-ом 18. у главном и план, по коме ће се они саградити. Порећи се не може, да је добра намера руководила стараоца горљег наре^ења, јасно се види жеља њихова: да пароси дођу до свог сигурног и удобног стана. Дотичући се тих §§. жалосно је, што приликом тога смемо само о доброј намери говорити; наређење пак, којим се хтела та намера остварити непотпуно је. За то и не треба никаквог архитектонског нити правничког знања, да се баш овде уочи слабо и површно старање наших власти — односно нашег законодавног форума за своје парох. свештенство. Ако се и претпостав;:тм могло, да ће се приликом градње једног парохијалног дома употребити солидан материјал и у ту сврху згодно место изабрати, као да ће и сама власт на томе настојати; ипак се ничим не да оправдати толика нехатност, у којој је заборављено наредити, да се имају подићи и зграде нужне за смештање хране, кад је већ парох остављањем му сесије на уживање, упућен а донеклз и приморан бавити се икономијом. Али још жалосније је, што многе парохије и пароси данас тако рећи вапију и за спроведењем поменутог наре^ења. Р1ма пароха који су преживели 30 година своје мучне службе, прославили 30. годишњицу Рескрипта, и оплакали 30. годишњицу патње своје са парохијалним домовима. И после строгог наре^ења да се најдаље за три године по односном нормалу имају саградити парох. домови, — сачувало се и до данас такових парох. домова, у које ни у доба постанка тог оседелог строгог наређења, не би какав богаташ ни своје парадне коње хтео увести. За доказ пажње и свесрдног старања наших власти о свом парох. свештенству, а као пример омаловажавања парохијана спрам пароха, и жеље пароха да до^е до

каквог таквог парох. стана, — може послужити тај факат, што је у једном месту благочастива општина једну општинску бикару најједноставније преудесила за парохијални дом тако, да се још дуго после тога по мирису могло закључити, ко су били предшастници дотичног пароха! У последње време з-шењен је не баш много бољим један особити ексемплар — парох. дом од плетера, који је имао ту пријатну особину, да из њега змије извирују. Станови на брвна са једним редом цигаља или черпића обични су; набој исто тако. Кров од шиндре, трске није редак, а кад бисмо тражили, тешко те не бисмо нашли и од сламе. Непатосане су собе врло често изузетак; двориште односно башта ограђене некако или никако; куће саме, и где одговарају нормалу и где не одгов&рају, већином су неоправне, тако, да се често баш по томе на први поглед и може познати — парохијални дом. Да ли прокисава, то је већ лична ствар дотичног пароха, као и то, да ли је можда заражен каквим немилим инсектима. Све то није чудновато, кад знамо, шта све те куће нису преживеле, док нису аванзовале до парох. домова. ако већ то за једну кућу, како изгледа, и није деградација бити парох. дом. Зар се једна стара изанђала школа у недостатку парох. дома без и најмање оправке и преоправке по закључку цркв. скупштине, на пристанак парохов, а по одобрењу високославних нам власти удостојила части парохијалног дома? Немамо ли зар и таких парох. домова, чија спољашност и данас сведочи, да су то првобитне куће пропалих трговаца? Мал' те не ће и данас бити у животу један парохијални дом, чија конструкција — у колико то вредна попадија није могла скрити — са свим јасно сведочи, да је то некадањи општински „херберг". Није ли, дакле, за биртију, за трговину, за школу, за бикару и т. д. — за парохијални дом може бити! У таким приликама, је ли онда чудо што где-који свештеник у бризи за своје