Srpski sion

Стр. 14.

Именовани, рукоположени и произведени. Његово ц. и к. Величанство благоизволело је именовати натријарашког синђела Гедеона Критовца за ироФвсора на ц. и к. кадетској школи у Каменици ; Стефана ОбрадовиЛа пароха у Вери за војеног душобрижника у Грацу, а Димитрија ЈанковиЛа системизованог номоћника у Осеку ; за војеног душобрижника у Бечу. Његово Високопреосвештенство Г. Епископ пакрачки Мирон НинолиЋ благоизволео је 25. Децембра пр. г. произвести у пакрачкој саборној цркви протоеинђела и бележника конзисторијалног Митрофана РајиЛа за архимандрита лепавинског, задржавши га на даљем службовашу његовом у горњем својству код епархијске управе^ Његово Високопреосвештенство Г. Епископ вршачки Гаврило ЗмејановиЋ, благоизволео је рукоположити у манастиру Месићу 8. Нов. пр. г. протођакона Стевана Николића за јеромонахасинђела, а 19. Дец. пр. г. протосинђела и привременог управитеља манастира Војловице Таврила Ананијева за војловичког архимандрита.

НЕЗВАНИЧНО. Из чланка „К питању о црквеној реформи" од Н. Каптерев-а. (Богословски В&СНИКЂ, св. за Новембар 1905.) Да су монаштво и архијерејство, по својој битностк, несаједињиви у једном лицу. то већ давно признаваху и тврђаху многи учењаци. Нама је давно био познат и тај факат, да на цијелом православном Истоку архијереји живе и раде не као монаси, ако и носе монашку одјећу. Она се тамо у свагдањем животу слободно крећу међу свјетовним лицима, живе чак каткад по својим домовима, а не по манастирима, употребљавају као и свјетовњаци за храну месо, врше, као наши парохијски свећеници, разне обреде: вјенчавају на примјер брачне парове и уопће но начину и карактеру свега свога живота више се приближу.ју нашем свјетовном, а не монашком духовништву. Од ирвог се битно разликују самоједним: они су обазезно нежењени. На основу свједочанства, и питомаца наше академије, који припадају разним цравославним источним народностима, морадосмо доћи до таког закључка, да источни архијереји и сами

Б р, 1.

патријарси — нијесу монаси, него само нежењена лица, да је њихова монашка одјећа само униформа, која се меће на њих без икакова одношаја наспрам монашких завјета и пострижења при посвети њиховој за ђаконе. Кад је у московској академији ове год. био одлучен пут у Палестину у друштву, које састављаше: ректор, преосвећени Ездоким, њеколико професора (међу њима бијах и ја) и студената, ја сам си ставио за задаћу, да на самом мјесту испитам стварност свога мишљења о источним архијерејима и ако буде згодне прилике, да цоразговорим о томе питању и са самим васељенским константинопољским патријархом Јоакимом, с којим се имафох част упознати на Атосу још год. 1900. Прилика се даде. Патријарх Јоаким, стошсо нас је (6. јунија) све заједно примио, позове нреосвећеног ректора и професоре к себи у кабинет на разговор. Овдје, након разговора о разним предметима, ја затражим од патријарха дозволу, да му ставим једно питање, о коме би желио знати мишљење Његова Блаженства. Дозвола ми би дана и ја сам преко тумача, патријарашког секретара рекао патријарху ово: „Ваше Блаженство добро зна, да се у Русији мисли састати опћи руски црквени сабор, на коме ће се претресати разна црквена питања, о једном од којих би ја и хтио чути компетентно и авторитативно мишљење Вашег Блаженства. Код нас се у Русији, као што знате, архијереји постављају обавезно између монаха, чиме се наши архијереји стављају против воље у неправилан, и за многе од њих врло тежак иоложај, који многи од њих не могу не признати. Као монах, архијереј је дао пред Богом и људима свечан, заклегвом потврђени завјет апсолутне послушаостк, безусловне смирености, потпуног некористољубља, он се иод заклетвом одрекао своје воље, личних ногледа и идејала, од свијета и свега свјетског, заклео се, да ће сав свој живот провести удаљен од свијета у сиромашној ћелији, бавећи се само покајањем, молитвом и бригом о свом душевном спасењу. А међутијем, тај монах, поставши архијерејем, против својих заклетава и заклетвом иосвједочених обећања, тражи и дужан је тражити од свијех многобројних погчињених, у њеким пак случајевима и од цијеле пастве, безусловну иослушност, чини се пред њима не смиреним иноком, него моћном поглавицом, који може и

СРПСКИ СИ9Н