Srpski sion

СТР. 216.

СРДСКИ СМОН

Б р. 8.

Герасимом, ком нека је слава и хвала, а за вечан спомен код сриског ннрода нобринуо се он својим бесмртним делима. Д. Р.

Манастир Крушедол од 1754.—1774. год. (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ ФРУШКОГОРСКИХ МАНАСТИРА). Прибрао : Сава Петковић, иарох. [Добановци] (Свршетак.) Навешћемо још неколико класичних нримерака „дерзновениа, нрекословиа, упорности и укоризни", што су забележени у записницима тога времена. Како је јером. Симеон Дудић „безвремено отходил у Перњавор и наки себе повина не нризнавал", то су му на сабову 10. марта 1765, „дали каштигу за три дни три нсалтира у дјели очитати и 1000 метанија во цркви у 4 дне." „Ђакон Лаврентије" — тужи ое братство у своме „Репорту" од 29. марта 1766. „неће своје дјаконске службе да извершива, но прети да ће ићи у Турску. За које јего нитал г. архимандрит : „Шчо ти је, те хоћеш да идеш у Турску?" На кое одговорил дјакон, да вси знаду братија. И призвал отец архимандрит братију и по јединаго иснитпвал и ни једин не знајет, но само хоће да буде пон." „Свињар Радоје" — читамо у записнику од 2. маја 1766. — „дотерао свиње са свињама монастирским на салаш от Шелевренаца и затворио у обор. Десет глава били утекли и иаки дотерали и казали монаху Саватију у вече. Саватије заповедил или да се отерају куда, и продају, или да се потуку. Тако су утукли троје, а прочи пустили. Саватије от онаго меса отнел својеј снаји у Перњавор врећу меса. Када су Марадичани ошчутили, да су потучене свиње на салашу, они људи чије су свиње хтели тражити, а Саватије послао человека слугама да месо сакрију, и сакрили, и тако се било зашчутило. Радоје пак каже, да је свиње дотерао и за Саватија, да је он заповедио нобити и да је снаи однео врећу меса у Перњавор, за које ми долу потписати во собрани обшче у транези призвавши Саватију монаха и прочитаном јему, како што је показал по својеј совјести Радоје, и Саватије да је кривац и свима да

нлати полу шчете и претензије марадичке 35 фор. Саватије не нокорил сја исплатити. Тако по разсужденију обшчем дали јего затворити у тамници 18 дана. У томе једин ден јего пустили и отишел у ћелију что би нлатил, и паки не хтел, за кое јего паки г. архимандрит заповедил и метнули га иод арест. Из ареста сказал, да је јему остало у ћелији 28 дуката у воштаницн. Отишли отец архимандрит и ха^и Никодим и тражили и преметали по ћелији и не обрели нишче. Јегда пришел г. оберлајтнант Александр от Рашкович, и госпоја Ефимија оберлајтнанговица и измолили јого пустити, а шчо би он, Саватије, исплатил монастиру 40 фор., чго је за него монастир платил. И нустили га. Г. архимандрит наредил намесника, духовника и Мојсеја визитирати јего и ћелију, да би нашли оно 28 дуката, и отишли и оних дукатов не нашли, но други 18 дукатов нашли за иконом више врата и узели и у обшчину метнули код намјесника до далшег исиитивања: откуд њему они дукати, и где су јешче они 28?" На собору 29. сент. 1768. суђено је оцу Христофору „за његово упорство, что он продал једно кљусе у Перњавор Пауну Малом за 13 фор. Огец архимандрит от иопа Христофора изискивал на среду, да за ти 13 фор. куии Христофор чоху за ћурдију, или наипаче да он сам себе куии за оно 13 фор. Тако он, пои Христофор отговарал, что он новце потрошил, коекуд и „немам откуда даги". Тако носмотрихом, что новце потрошил, а на себе ничго не узео, но паче монастир притужује. Паки во арест затворен, докле или новце на среду не даде, или написмено даде, да монастиру неће досађивати." Међу овим многобројним тамним странама унутрашњега живота у овом манастиру, забележена је у сачуваним заппсницима тога вре мена једна једина свегла појава, коју на завршетку износимо, а о којој се претресало у братској седници од 9. јунија 1764. Јером. Никодим одлучио, да иде у св. места, да се поклони Гробу Господњем. Разуме се да је то изазвало код братије велику радозналост, јер поред незнагне калуђерске илате (12 фор. годишње), није могао смоћи грдан трошак за тако далек пут. Да би се ова сум њива ствар рашчистила, сазива архимандрит братски „собор", на којем иснитују Никодима: