Srpski sion

Бг. 12.

СРПСКИ сион

С тр . 325.

смо ми заклети и под јураментом стоимо за сваку верност госп. госп. Архиепискупа, како ја тако и архимандрит, тако и секретар и шчо кроз наше уши проће то господину архиепископу обзнанити и шчо будет заповест от господина Архмеп. ва тајно сабљудавати, оно ва тајне и останетсе, того ради госп. архиепископ има вас за свое верне, за свашчо егову преосв. обзнанивати, ако није могуће, да ви сами пишете госп. Архиеп. ми ћемо ваше речи писати и преко нас васа госп. Архиеп. обзнанити, вашчо како сам вам и казао да е рекао госп. Архиепискуп, да сам ја ваша књига и шчо будете из мои иста чули, того ради ако ћете бити у верности то и у великој милости будете, на сие отговор.... ти госп. госп. Ахиеп. обешчао се . . . . послужити како заклети едан служител ниова прео. у свакој верности и на фаиду моја служба шчо би произишла код господина госп. Архиеп и како сам примио писмо заповедателно от господ. Архиеп. да би могли егову преосв. у делех послужити кое писмо ведателно ест и конзилиаром. От тога часа радим на сваки интерес Јегова Архиеп .... Наше слово ка тисменскому Игумену говорити ми овде обичаја незнамо како где потребито ест нам чинити будући најпре овде дошли по заповести госп. госп. Архиепископа за делом определеним, а пак ни овде ниове мисли незнамо; видимо овде к нами да доходе с политиком, али интенцие ванутрне не знамо шчоли за нас говоре. Тисменског Игумана отговор : Ја сам свагда зде код бојаров; у сваких стваров прилучештих се мне призивајут и савета требајут, такожде ако кои и распру имеет между собоју ка мне приходет мирити се. Понеже ест монастир наш зде старејши и нас по монастиру пошчујут и доста з господаром бојаром есмо сваки пут у разговору, а зашчо покојнаго Епископа Дамаскина нису у савету имали, зашчо ест человјек био непостојани никакве тајне није могао обдржавати. Зато су мене више миловали и ћенерали и бојари и у сваки савет призивали, а и у цесарскому декрету пише, да имајут наше

цркве православија от госп. Архиеп. и ми смо говорили покојном Дамаскину ради милостине, како е био обичај патриарху давати цариградскому, а саде ест потреба да се она милостина госп. Архиеп. издае. И на то Дамаскин отговорио, ми саде несмемо давати никакве милостине у Турску страну будући под цесарском протекциом, а за госп. Митроп. шчое тебе за то. Наш вопрос ка игумену Тисменскому: а шчое ова земља давала своему госп. Митрополиту до сад. Игумен отговара: шчо, нишча нису давали госп. Митр. у Букорешче, него су давали патриарху васеленокому, от Митроп. букурешчанского давато на годину дана по 100 гроша, а римнички епископ 40 гроша, а бувејски (?) Епископ 30 гроша, а од вилаета никаква прихода ние било, нитие до сад обичај био давати. Него како митрополиту ест доходак био от свои свјашченика из свое митрополитске Епархие, тако и Епискупом сваком от свога Епископства био приход само от попова, а от људи протопопе шчо глобе, за која која безакона дела и то Епископу приказују. А Епископ свакаго Воскресениа своему Митрополиту по дужности своју част и дишкрецију учини; а каде се престави Епископ, то госп. Митрополит сав приход от оне Епархие у Митрополију узимлет до поставленија новаго Епископа. Ја сам био исправник тада у Митрополији и на то дело отрећен. Когда ешче ние био покојни Дамаскин посвећен ја покупио сам от свјашченика приход по урученом обичају где ми су били протопопе до 30 свјашченика имао шнима разговора сад да неће смети сакрити на бивше помисливши. Зато ја могу госп. преосвећеному послужити верно по заклетви моеј, какосам је обећао, зато ми је и писао госп. II. и заповедао да би скинуо тај приход от свјашченика и послао јегову Архиеписк. И ја сам оно писмо приказао овде господаром конзилиаром, и конзилиари су казали да је то добро и право и пристоји се да покупи и изда, само потребује да се прикаже госп. обрдиректору. И у оно