Srpski sion

С тр . 512.

СРПСКИ сион

В р. 18.

зла, какова они свјету представљају, пак чрез онакове неваљалце, зашчо да честити и почгеви људи страдају; не хвалећи мое братство, по истину говорим, да ја неби мога најпооледнега калугера папучу дао, за њеколико Фрушкогорских, кое ја познаем, калугеров, и ја доволно ниеам вредан благодарити мому творцу, шчое мене, измежду конФузиаша фрушкогорских изнесл, и у овакови рај, жизни овога маловременаго свјета послао, развје самаго зида Реметскаго жал е мене, а не шчо у Р^мети неживим. (Еј, сирома Максиме да си знао, шта те чека у „рају"!) Представљам покорњејше В. В. на милостивјејше Рјешение, мое сумњение: Високаславаа Илираческа Кавцелариа налажет что би в иред никакову суспензацију Консисториум немзгл свјашченству, без објавлениа Канцеларии учинити и закључити, но всегда иротокол Конеисториалнаго закључениа слати Канцеларии, откуду и ожидати потвреждениа. А будући у овој Епархии весма много находитсја узроков за кое мора Консисториа суспендирати свјашченика, противо јего погрјешности, сада обаче, јављати сваки случај канцеларии не малое число свјашченства би се под подозрјение у очи мирске власги бацило, что је чести Клера и Народа вредителао; оетавити пак свјашченика безпутно ходјашчаго без шказаниа, хоће у горше сту пити зло> а нритом чујући свјашченици онакови ко злу склони, да Консисториум њему несме без вједомости Канцеларие ништа учинити, хоће сасвим побеснити и и со всјем ни најмање неаризнавати за духовни суд Консисториум. Ја с краткостију моего ума у овому пункту ништо недосежем друго, него власт духовнаго суда очито отимљесе, и само једно празно и недјејствено име Консисториума нам остављајут, јербо руке Консисториума допушчају имати, но ими ничто недјејствовати, очи имати, но жмурити, уста имати, но на них лскот метути, и со всјем цјело тјело увезати жељезним ужами; дакле и имја Консисториума ние от потребе имати, а посље нека Канцелариа сама цитира к себи у Веч свјашченике отговаратисе на инштанцие противо них даеме. Ја незпам

шча ће ми посљедовати, али сам са совјетом честњејшаго Консисториума доста противо овога пункта отговорио, и представио да овај пункт ние добро промишљен, мишљећи када се именуе Духовни суд, а духовној иерсони налагање једнога шчраФа, оно да по ветри нелети, него у тајности да и остане, и немислим даће ми примити за добро; но шчоћу му ја, друго рећи незнам ван шчое право, ако ми за будалаштину приме, они знаду, аколими пензион узеше нећу ни жалити, ерга нисам ни имао. а аколи ме от Консисториума отлучише, Фала им буди, нисам користи никакове ни имао; а ја ћу у Бездии пак безбрижние живити, дакле ништа ми зло неможе сљедовати. Еј сирома ја шчо се морам срдити и себи јести самога, жалим воистину да сам се овако касно родио и у невреме. В прочем мене милости, человјекољубију и благонаклонству смирењејше вручају, и с глубочајшеју дреданостију пребивају и јесм. В. В. Предањејши слуга Максим Секулич с. р. Арх. Бездински. В Темишварје 10. Ферв. 1792. (Ово писмо показује Максима као великог мислиоца и Србина, и као такав наравно да није могао стећи љубави код господствујућих и није чудо, шго је допао беде и невоље.) Ш. Ваше Превосходителство — — Всепокорњејше прошу В. В. не прогњевати се нам Јереа Јакова ради, что он на перву заповјест ненриставлен бил на своју в Чанад парохију, чему ја отњуд не бјех аричина, но и тако недожидавши вториа заповјести, хотја и без вједома консисториалних Господеј Асесоров, писах чанадском Протопресвитеру, приставити јего к парохиј, он же Ј Јаков отишао био В. В., коем но возврашчении јавих приставление. Повторителње онравдание мое творју о оклеветании Јереа Константина Поповича, из Енархие Арадскиа сушчаго, ако би ја