Srpski sion

С«?. 646.

СРПСКИ

сион

Б р . 24

назадоваље душе своје у религ моралном цогледу, затим рад Ваш у парохији, успех и неусиех, и т. д. Тај дневаик биће вам искрени нријатељ, коме ћеге се дпевао искрено поверавати. Он ће вас чувати од зла и побуђивати на добро. Он ће вам бити номагач у исповести Вашо]. Тако радећи сазнаћете у вери све дуж ности своје. Оне ће се тада открити еаме пред очима Вашим. Оне ће бити иснисане на срцу Вашем. Савест ће Вам њих диктовати, и црквена управа имаће тада само да прима добре гласове, а еиископ само да се моли и захваљује Богу за Вас и рад Ваш. Све ћете тада и знати и моћи, и уживаћете највећу насладу у раду свом. Радите тако и умножавајте своје та ланте! Време је озбиљно, и ко не куии, расипа, а ко не напредује, назадује! Од особите је важности у служби свештеничкој, проповедање слова Вожјега. Учитељска служба даје снагу и помоћ служби свештенослужитеБСкој и пастир ској. Проповедање је цркву основало, умножило, и оно ће је и одржати. Познато је то да није сваки рођен говорник, алд уз довољно труда и мара може сваки онолико постићи, колико је за службу довољно. Наши свети оци наслагали су у ризницу свете Цркве богато градиво за назидавање, из које ћемо иоуку вадити и народу делити. Они иак, који немају храбрости, да на амвон ступе, нека се вежбају пред децом, пред којом се не ће устручавати. Деца су жива школа за ночетнике. Пред њима ће почетници стећи и друге неопходне врлине проноведничке, а то је, да говоре јасно и просто, без накита. У тој школи ће се иочетник сигурно усавршити, па ће имати велику радост од сазнања тога да и он може учити. Ваља пауку Христову једном већ свуда да почнемо редовно ироповедати. усавршење пак доћи ће временом и веж бањем. Но проповедање слова Божјег није само обична дужност, него је и нужда и неопходна потреба. Та је дужност зато заповест Цркве, која проповед заиоведа иод теретом самртнога греха и најстрожијих канонских казии. Ако дакле свештевик дуже времена осгави саму себи своју

паству, да пропада гладна и жедна истинске науке, и да сама себи веру ствара, и себе ио свом нахођењу сиасава, он чини смртни грех, те и ако се и извије испод спољашње црквене дисциилине, за душе пропалих му оваца, тражиће се од њега рачуна на другом ираведном и неумитном суду, суду Божјем. А грех са нерада на том нољу изазива неизмерне последвце, те се једва може поправити и опростити. Ако свештенстко хоће да при иропо ведању сеје семе на родну њиву, па да донесе по стотину, нека и опет потражи децу, јер је нознага изрека педагога: ко хоће род човечански да препороди, нека се на децу обрати. Деца су сигурна земља, која увек рода донесе. Осим тога деца ће бити временом старешине, па како буду васпитаиа у детинству, такови ће људи бити. Свештеник нека се стара и труди да прибави себи вештину катихизовања и ради тога ће добром катихизацајом не само створити од деце добре православне хришћане, него ће тако и свештенички лик урезати у душу човечју тако, да се тај лик оданде никад избрисаги не ће. Добро катихизована деца лако ће испуњавати трећу заповест црквену: свештеничка лица поштовати. Ако пак свештеник не иогражи лецу, он не ће имати касније људи, који ће га иоштовати, јер га не ће знати, а не може се пошговати оно, гнто се не познаје. Кад деца при катихизовању добро и са добре стране познаду свештеника, она ће у њему за цео век гледати од Бога посланога анђепа, на ће га поштовати и не ће га вређати. Нека свештеник, где год је могуће, узме катихизацију у сриским народним школама са свим у своје руке, а где није то могуће, нека бар једеом у седмици по старом обичкју суботом на катихизацији присуствује. Само тим начином може свештеник стећи добру и одану паству. Катихизовање је посао анђела хранитеља, и свештеник кад предано катихизује, он је сарадник анђела хранитеља, јер ови анђели онде невидљиво с њима раде, и рад њихов унапређују. Нека свештенство обраги своју нарочигу нажњу и иа свештено-служитељску службу своју. Нека види и остали народ да све-