Srpski sion

Г .р 25.

СРПСКИ сион

С жр . 669.

А шта су радили и како и колико су радили пређашњи сабори ? Сви знамо, шта су и како су радили и колико су могли радити. Ми можемо рећи, да су радили, како су најбоље умели и колико су могли. Тако ми држимо. Али се рад саборски не пресуђује са сваке стране на једне исте очи. Ако ми кажемо, да смо добро радили, да смо радили, колико смо могли; има и друго мишљење, које није сугласно са тим нашим мишљењем. У том погледу сам слободан обратити пажњу славног сабора на једно консгатовање, једну тврдњу. У својем говору, који је држао у седници српског народноцрквенога сабора 30. маја (12. јунија) 1902. године, тадањи преузвишени господин краљевски иовереник, споменуо је, уз разне, по наше автономне прилике не баш угодне чињенице, и ово: » Сва су ова несумњива факта проузроковала то, да сабори. . . . нису ишли за ти.м, да нађу лека невољама , које су се показале и да исправе недостатке, који се појавили. . . .« Шта ћемо рећи на ово? Ја мислим, да можемо ово рећи: Да су наши сабори ишли за тим, да нађу лека невољама и да исправе недостатке — то се не може нросто порећи; само је то жалост, што се није довољно усиеха постигло; а то значи, да или сабори нису погодили прави пут и начин, или нису имали могућности или снаге, да ироизведу и постигну успех;-или је пак било и од једнога и од другога у већој или мањој мери. Али то Л1и тако пресуђујемо. Међутим видимо, да се са друге стране, и то са тако одличне и високе стране, ово питање друкчије посматра. Зато сам увек истицао, да морамо бити опрезни у својем поступању: не Л1лаки, кад треба да смо одлучни; а оиет не иретераш, кад нал1 је иотребна сва очрезност! Па ево и данас је опет настао час, који ће нас ставити на пробу: да ли смо као прави родољуби и верни синови наше свете Цркве, у себи рашчистили све, да потпуно објективно ствари пресуђујемо и решавамо ? Да их решавамо и решимо, бар у главном делу тако, да се зарадује том наша света мати Црква и наш народ српски, чији синови и ћери ту своју свету Цркву поштују и љубе од колевке до гроба. . . Да их решимо тако, да не дамо маха несретној жестини, која није нигде добар саветник, него увек оставља за собом тежак траг: горчину, па и мржњу. Да не дамо тој стихији места у својем оихођењу и раду, него само СЛОЗИ, за којом чезнемо сви; али због не великих, а често и због сасвим незнатних ствари, не можемо до ње да дођемо. Ја, славни саборе, немам друге јаче жеље, него да видим, да из наше консолидације, те слоокнога рада нашега, изађе-уџеђење наше иа-родноцукпене атзтономије. Ту слогу пак ја не могу друкчије замислити, него као сиоразум свих заинтересованих фактора; а то су: црквена јерархија, верни или народ и државна власт. Овде морам одмах нагласити мишљење и уверење, да се у првом реду и пре свега ваља да постигне слога између прва два фактора. То ј е језгра слоге: сиоразум јерархије и народа. Државна власт, као трећи надлежни фактор, долази тек у обзиру на уређење правних одношаја автономије према држави. Ако споразум прва два фактора буде искреп и здрав, то ће из таквога споразума и поникло дело, а то је