Srpski tehnički list — dodatak

Стр, 2.

„СРПСКИ ТЕХНИЧКИ лист«

| Год. Х1Х.

На тај начин за кључање раствора није потребна висока температура, на којој шећер не би остао у кристаластом стању већ би прешао у карамел,

При фабрикацији туткала из костију, кључање воде на 100% (под обичним притиском) није довољно да се кости раскувају. За то се оне кувају у затвореним казанима у којима је до исвесне мере ваздух сабијен, услед чега кључање бива на температурама вишим од 1009 тејеин раскувавање потпуније. На томе се оснива и домаће кување у затвореним судовима.

И то што вреди за воду вреди у главноме више или мање, у једном ипи другом смислу и за ова остала тела тако да се на тај начин оправдава оно што смо напред рекли да агрегатно стање једнога тела зависи у исти мах од температуре, на којој се и од притиска под којим се тело налази.

4.— Да бисмо утицај температуре и притиска на поједина агрегатна стања као и на њихову промену схватили како треба, потребно је да споменемо још једну околност која има пресудан значај нарочито за претварање гасова у течно стање па дакле и за претварање ваздуха у течност.

Кад комад леда хоћемо да растопимо, т.ј. да лед од 0 претворимо у воду опет од 09 треба да га грејемо. И сва топлота коју ми леду приносимо троши се само на топљење леда дакле не на његово загревање, јер као што рекосмо вода која из тога леда постаје има такође температуру од 0" као и лед. Другим речима, топлотом коју леду приносимо раскидамо и слабимо оне чврсте везе које постоје између појединих делића леда (у његовом чврстом стању) те да од чврстог леда постане течна вода, у којој је та веза много слабија него код леда. Та топлота, коју ми трошимо на

слабљење чврстине у леду и коју термометар не по-

казује (пошто вод. коју од леда добијамо има температуру 0% као и лед) звала се некзсд због тога скр 1вена или лашеншна топлота; та се топлота данас зове шоплоша шопљења и она је код леда прилично валика. Да један килограм леда од 0% претворимо у један килограм воде опет од 09 треба нам толико топлоте колико је потребно да 80 килогр. воде загрејемо за 1', или толико да 1 килогр. воде загрејемо за 80". О томе се можемо најлакше овако уверити. Уз_ мимо 1 килогр. воде од 80%и метнимо уњу 1 килогр. леда од 0%; кад се лед сав растопи добићемо два килогр. воде од 0% а то ће рећи, да је свих оних 80% што је било у води утрошено да растопе онај килограм леда.

Што вреди за лед и воду, вреди и за сва друга тела кад прелазе из чврстог стања у течно, само што разним телима треба разна количина топлоте за њихово топљење. И не обзирући се на бројне вредности колико коме телу треба топлоте за његово топљење можемо поставити опште правило да се при сваком топљењу, т.ј. да се при сваком прелазу чврстих тела у течна тела троши извесна количина топлоте и та се топлота — код једних тела већа, код других мања — назива шоплота толљења.

Исто то бива и кад тела прелазе из течног стања у гасно т.ј. кад кључају и испаравају. Кад воду

(на обичном притиску) загрејемо до кључања, термометар ће показати 1009 и до год вода кључа, т.ј. до год прелази из течног стања у гасно, дакле у водену пару, термометар ће непрестано показивати само 100" ма колико ми ватру под водом појачавали. Већа ватра изазваће само јаче и брже кључање али се вода никако неће загрејати више од 1000, а то значи да се сва топлота из ватре троши на раскидање оних веза које постоје између течних делића воде те да они пређу у гасно или парно стање, Та топлота која се троши на испаравање течности, коју термометар не показује и која се због тога такође пређе звала скривена — л'"тентна — топлота назива се сада топлота пспаразања, јер се заиста троши на испаравање. 5. И још даље. Кад се један гас или пара загрева она се шири; али ако ми удесимо да се један гас рашири (а ми га нарочито не загревамо) онда пошто му је за ширење потребна топлота, он ће је узети из самог себе, т.ј. он ће се охладити и то тим јаче у у колико му је и ширење јаче. И обратно, кад ми какав гас сабијам>, онда се он загрева и тс тим јаче у колико га више сабијамо.

Према томе ми можемо један гас загрејати на два начина. Или да га нарочито грејемо ватром, или да га ватром не загревамо већ да га само сабијамо. Тако исто можемо или да га нарочитим хладним телима хладимо или да то не радимо већ да га пустимо згодним начином да се рашири.

гас и да хладимо на два начина:

Према свему овоме може нам служити као правило ово: Кад год једно тело прелази из чврстог стања у течно или из течног у гасно оно троши извесну количину топлоте коју у истој мери враћа натраг кад из гасног стања прглази у течно или из течног у чврсто. Исто тако, кад год се један гас сабија он се греје а кад год се шири он се хлади. Што год је сабијање гаса веће, веће је и грејање, што год је ширење веће, веће је хлајење гаса.

П.

1. Познато је свакоме кад хоћемо воду или другу какву течност да претворимо у чврсто стање ми је само хладимо. Растопљено олово шчврсне кад се охлади до 325", восак шчврсне на 76", вода иа 00, терпентин на — 10%: ланени зејтин на — 20% жива на 400 и т. д.

Кад хоћемо какву пару ипи гас да претворимо у течност или касо се научно каже да конданзујемо, онда у многим случајевима довољно је да је само хладимо, На обичном притиску на п.р. живина пара прелази у течну живу кад се охлади испод 357', водена пара прелази у воду кад се охлади испод 100", алкохол испод 78', етар испод 35%, амонијак испод — 34', угљена киселина испод — 978 и т. д. Кад су гасови такви да их треба дубоко испод О хпадити ' па да их конданзујемо, као што је на п.р. угљена киселина и многи други гасови, онда је згодније и лакше такве гасове и сабијати и хладити у исти мах, јер онда нису потребне сувише ниске температуре, а високе притиске