Srpski tehnički list

БРОЈ 6. п 7.

средно у корист људског друштва, па зато српски инже-

_њер и не може наћи у српском народу оног признања,

т. ј. у српској држави онај соцпјадни положај што га с правом заузима у државама културним.

Према реченоме јасно је сада, да српски инжењер заиста, само мадо час назначеним мучним путем самопожртвовања може постићи онај положај у српском друштву кога заслужује као носилац српског манганизма као носилац праве културе.

Српски инжењер мора ићи путем освојачким у борби свога манганизма противу заоставшег натуризма своје отаџбине. Али не само то, много веће пожртвовање има, српски инжењер да подноси тиме, што мора свом својом силом да предухитри, да тај домаћи наш српски натуризаш не буде савладан манганизмом туђом, јер ако то буде, онда не само српски инжењер него и цело српско друштво потчињено ће бити вечито туђем манганизму. Какве су то тешкоће — на које српски инжењер нанлази у својој двогубој, унакрсној борби, с једне стране противу домаћег натуризма ради уништења пстог, а с друге стране противу туђег манганизма да овај неби задобио превласт код нас — то зна сваки српски инжењер да цени из свог сопственог стеченог искуства у тој борби,

0 тим тошкоћама учи нас насртај наших рођених јавних политичких гласила, који најмљени од туђег манганизма овоме служе као оруђе противу српског манга, низма а у корист нашег натуризма. — Добру поуку о тим тешкоћама даје нам начин којим се обара српски мпнистар грађевина, који је своју улогу мипистарску сасвим коректно схватао као савестан стручњак, као образован ивжењер као отличан српски манганпста, а који се одупрео да и он буде слепо оруђе нашег натуризма.

Са своје стране молио бих вас да ми дозволите, да из свога, искуства наведем, два примера која су кадра драстично да осветле како нас скупо стаје та борба, са, домаћим натуризмом, и како нас скупо стаје манганизам, који нам са стране долази; та 2 примера изложена су у овим двема епизодама: непосредно после катастрофе на Сливница, појавио се био у Србији као анђео избавитељ неки, аустриски официр Зубовић; — неким торпедама и ваздушним лоптама гарантује он да закдони Сирбију од даље пропасти; — и Србија на то пристане.

Ну, како би Зубовић те торпеде и ваздушне лопте могао у Нишу Фабриковати, би по његовом захтеву наређено, да управа тех. зав, у Крагујевцу што пре иеспоручи знатну количину гвоздене трине (Ејзеп тела Пе).

То би извршено, али на жалост до Фабрикадије торпеда п ваздушни лопта није се могло доћи; — неваљају гвоздене трине! јер за те терпеде и ваздушне лопте ваљало је да трине буду од ковног гвожђа, а оне из управе в. техн. завода биле су од ливеног гвожђа. Сада долази управи в. техн. завода најстрожије наређење да се што пре пспошљу у Ниш трине од ковног гвожђа. Али на пакост такових трина нема у довољној количини! Шта настаје» Заповест госп. министра војног испунити се мора, и с тога удри у Фабрикацију одпадака од ковног гвожђа.

Све машине алатљике српског ратног арсенала престају радити на изради ратног материјада и у одсудним тпренутцима несретног рата у коме је оскудица у муницији играда жалосну удогу, у српској се оружници Фабрикују гвоздени отпатци (трине). Фабриковале су се најзад и те трине али спасоносни торпеда и ваздушни допти ипак није било.

ГОВОР Г. ТОШЕ СЕДЕСКОВИЋА 9. ЈУНА 1891, Г. НА ОКУПУ У КРАГУЈЕВЦУ

ОТРАНА 87.

2. Кепизода: на пола године после овога, случаја; када је већ изгледало да је у лаким срцима српским загдађена рана од сдивничке пропасти, када је и оружница наша дахнула била душом, могло се са гледишта техничара очекивати, да ће тешко искуство стечено у рату противу Бугара, бити сказаљка, која показује, коливо извесну нашу оскудицу, толико и начин, којим треба ту оскудицу да савладамо. — „Размишљен и енергичан рад на прџпреми ратног материјала“, то је парола која се тада у војном арсеналу могла очекивати

Али каква иронија! Као да је сарказам, који је био обасуо целу несретну војну 1885. год. изд"о своју горчину и на дела мпра, која ће за том војном доћи!

После страшне школе кроз коју је српски народ у последњем рату морао проћи, у српском се оружном арсеналу по наређењу госп. министра војног а на поругу свега оног што у в. техн. заводу репрезентује научну технику, прелази на примену те школе на израду перпентум-мобила чији је проналазач био бивши неки полициски писар Јанићије Томић,

И слободан сам сада запитати, нису ли два мадо час наведена примера еклатантни докази дубоког скупоценог натуризма у коме се наша држава ваља:

Тамо пред непријатељем очајавајући у своме кисмету баца се држава наша у руке лукавим досеткама Фубовићевим и тражи спаса у ексзудатима страног манганизма, Овде на светом земљишту свога војно-техничких завода култивовањем перпетума мобила Јанићије Томића, идолопоклонише глупоме натуризму и гази ногама сво) рођени манганизам, кога је одгајила у лицу својих стручњаки пнжењера.

Ну покрај свега тога српски инжењер у својој борби ступа стално напред. Српски инжењер почео је да војује пуно са такта, онако, како то и приличи образованом инжењеру. Пошто се пре свега, својим удружењем осигурао противу распарчања снага својих појединих, он хита, да прецизовањем положаја и ширењем уплива државног инжењера, задобије и утврђује стратегиске тачке са које је п успех борбе осигуран, а да у борби неби малаксао, и у потпори да неби оскудевао, удружен српски инжењер ставља себи у првом реду као практички задатак: да поради на целисходну реортанизацију и подизање српских виших, средњих и нижих техничких и индустриских школа, као расаднице српског манганизма, из којих ће божијом помоћу изнићи чиле и победоносне вође и браниоци српске технике, српске пндустрије п српске културе.

Нека вам служи као ошеп [аизбшп случај, који је хтео да интелигенција српске технике, данас, близу измаку 19-тог века манифестује своје нераздвојимо удружење под истим кровом, под којим је кровом у почетку овог столећа основапа прва наша школа натуристичког правца, која је ево као што вадимо потиснута, и њено место заузела, истина још мала али здрава школа здравог српског манганизма.

Нека. српског инжењера храбри случај, који је хтео да његово удружење одреди, да седапање операционог плана за своју борбу у миру буде на земљишту круга наше ратне технике, којој је крајњи циљ да борбом осигура мир,

«Келети је да тај дуализам, борбе српског инжењера у радовима мира и рад ратне технике, да се борбом оситура мир, буде увек трајао на корист наше отаџбине.

У колико је овај круг ратне технике, овај најстарији. расадник српске технике, поред стотину препрека

12%