Srpski tehnički list

ке 5) =

томе писано и говорено, то питање поново претреса. Ма како да је корисно сулеловање страних капитала и стране иницијативе у подизању нашег економског благостања, ипак

грађење наше главне железничке мреже једва да може бити погодно поље, где би они могли, на опште задовољство, наћи

примене, Због тога се данас више и не говори о могућности такве комбинације и готово једино мора се рачунати на сопствену снагу, државну или друштвену.

При томе треба имати у виду јоши то, да железнице нису крајни циљ нашим тежњама, но да су оне неизоставно и најмоћније средство за постигнуће наших циљева. Оне треба да даду могућности за развитак наше индустрије, да изазову интензивнијуи рационалнију обраду наше земље и да оживе и олакшају промет и трговину. Ну, за све то осем железница потребан јеи новац, а њега, као што сви знамо, има у нас врло мало. И према томе било би погрешно ангажовати за грађење железница оно мало капитала и кредита, којим располажу приватна лица, поједина друштва, окрузи или општинв.

Треба знати још и то, да железничка мрежа, ма и локалног значаја и ускога колосека, не може заћи у сваки двор, везати свако село и сваки индустриски етаблисман. Веза рудника и фабрика железчичким крацима са општом мрежом мора бити остављена приватној инцијативи, а окрузи и општине морају железничку мрежу допунити мрежом добрих друмова, без којих би и корист од железница била илузорна Тога ради и једни и други морају штедети своју снагу и свој капитал.

Правилност ових мисли ван сваке је сумње и према томе последица њихова је: да грађење железница треба и мора да врши сама држава, остављајући приватној инцијативи и приватноме капиталу исто тако плодно и важно поље: индустрију, пољопривреду и трговину, а окрузима друмове, болнице и просвету.

Давање концесија окрузима и приватним лицима са гаранцијом добити, како то предлаже г. Манојловић у 2-оме броју овога листа, мислим да није погодно за наше прилике. Пример Енглвске, која сем по култури и по богаству како саме државе тако и њених саставних делова битно разликује од наше Србије, не може нам послужити као углед за подражавање. Кад се већ капитал мора набавити са стране и кад његов приход мора гарантовати држава, ангажујући свој кредит, што и сам г. Манојловић потврђује, то је много простије и правилније

да и сам повао изврши држава, која у исто време мора дати и технички персонал Али, као што г. Манојловић правилно примећује, за осуду је и оно давање таквих концесија које су унапред осуђене на неуспех, пошто се концесионари само наводе на излишнеи знатне издатке, и на тај се начин само слаби њихова финансиска моћ и убија вера и воља за предузећа у општа. Због тога требало би доиста прекратити давање таквих бесплодних концесија.

Из разлога које смо горе навели не би требало за грађење железница ангажовати ни кредите и капитале наших новчаних завода. Говори се даће се за грађење железница направити зајам од 15.000.000 дин. код Управе Фондова. Капитал и кредит тога з:вода требало би баш најпре да остане сав нљ расположоњу приватних лица, општина п округа зарад њихових потреба. Са провођењем железница порашћо и цене имању и пољским производима и тек онда би зајмови код Управе Фондова могли бити корисно употребљени за унапређење пољске привре: де. Отежавати позајмице у Управи Фондова, трошењем капитала или ангажовањем љњезина капитала или ангажовањем њезина кредита на железнице, било би врло штетно по економски напредак земље. Незнатна добит због повољнијега курса зајма код Управе Фондова, не може имати значаја, те због тога, и при најмањој могућности за непријатне последице по способност тога новчанога завода, треба одустати од таког задуживања. Треба обратити пажњу још и на ту околност, да ће се интензивним грађењем железница изазвати притицај излишних радних руку из пољопривреде м заната. Жалосне награде радника на земљи — својој или туђој, свеједно, — као и на занатима, биће узрок да ће маса сељака и занатлија отићи на грађење железница, где ће свакојако наћи пристојнију награду за свој труд. После неколико година рада на железницама ти радници даће масу пролетаријата, који се неће и не може више вратити на село или занатима, да жалосно тавори своје дане као и пре. Стога још сад треба размислити шта ће бити са тим пролетаријатом кад престане грађење железница, ако за то време рационалан рад у пољској привреди не буде омогућио веће зарпде на селу него до сад; ако индустрија не буде дорасла, да их прими к себи и да даде занимања и зараде тој ослобођеној снази.

У опште ако би се сва наша пажња, сва приватна предувимљивост и слободни каштал ангажовали посредно или непосредно