Srpski tehnički list

БРОЈ. 36.

У Београду 7 Септембра 1908. год.

ПОДЕ ХК.

СРПСОНИ

ТЕХНИЧНИ ЛИб

ОРГАН УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ИНЖЕЊЕРА И АРХИТЕНТА.

Обезбеђење радника.

Већ у два три маха писано јеу нашем листу о овом питању. Сматрајући да је обезбеђење радника једно веома важно питање за модерно уређење држаза, држимо да ће решавање овога питања ускоро морати наступити и код нас као акутно; па због тога смо предузели: да у низу чланака изнесемо укратко начине и начела обезбеђења оне класе, која изводи све пројекте и остварава све замисли свију инжењера и архитекта. Инжењери и архитекти су у најближој и веома тесној вези са радником, они треба да познају све бсловеи недаће у животу радни. ка, па им је не само хуманитарна и етичка дужност, да откгањају те болове и недаће које тиште радника, већ им то императивно налаже и тежња за унапређење саме технике и техничких радова, је; у колико се изводилац инжењерских и техничких радова радник — буде мање трошио у борби са невољама и недаћама у толико ће моћи више од своје енергије употребити за само унапређење радова.

Са жељом да ма у колико помогнемо решавању питања о радничком обезбеђењу изнећемо пред наше читаоце једну серију чланака израђених по страним ауторима са модерним погледом на ово питањемеђу којима су: Пг. А. Мапез Ог Е. Кођаја, Наћпи други.

[. Појам и суштина радничког обезбеђења.

Са гледишта национално економског радничко обезбеђење у најширем смислу речи обухвата све оне установ,, које на базису узајамности покривају све ванредне издатке раденика и њихових породица у слључајсвима нужде и потребитости.

Најглавнији су узроци ове потребитости и нужде: смањивање (или престанак) способности за рад што може изазвати: смрт, старост, инвалидит-т (неспособност), несрећни случајеви, болест, трудноћа и немање рада.

У питању радничкога обезбеђења, треба нарочито издвојити као битно тај моухенат, да је решавање у свима правцима овога питања основано на принципу узајамности. Узајамност пак претпоставља множину приносиоца, који су међусобно обвезани и дужни да једни помажу друге у извесним слусајевима. Према томе излази: да се само онда може говорити о обезбеђењу, кад постоји с правом задобијени захтев или боље рећи, кад постоји задобијено право на извесну исплату и покриће трошкова. При томе није важно да ли је то право стечено на основу приватн> правног уговора или на основу државно правне принуде; ту је само важно, да постоји стечено право. И само тада, кад то стечено право постоји и може се говорити о обезбеђењу радника. Нема ли тога стеченога права, већ ако постоји само нада и изглед на помоћ и милосрђе, онда ту престаје појам осигурања, а почиње принцип: издржавање сиротиње. У првом се случају задобија обезбеда (помоћ с правом стечена), а у другом се добија милостиња. Радник треба да има обезбеду а не милостињу.

Пошто су установе за обезбеђење радника установе чисто економске, то се као основ за њихово образовањс и одржавање морају узети и извесни дохотци, који морају да покрију издатке; т. ј. да би се добила обезбеда мора се вршити и уплата, или мора се полагати улог. Сваки радник, који жели да има с правом стечену обезбеду за извесне случајеве мора у ту установу за обезбеђење уносити и извесан улог (уплату). Овај улог полаже увек он сам или непосред-