Srpski tehnički list

— 419 –

дном компресору. То претварање у течност помаже «се још и нарочитим кондензатором, Тако добивена течност потискује се кроз цеви и на извесном месту, онде где хоћемо да произведемо хладноћу пусти се да дилатира, да се нагло претвори у гас. При том се веже топлота дотичне средине и температура се снизи. Такву једну инсталацију, у којој је употребљен амонијак, имамо на нашој кланици. у Београду. Рачуном се може доказати, да је за наше пределе,где летња температура ваздуха у хладовини достиже. + 39“ С. а температура "воде за кондензатор (дунавска) око + 22 С. амонијак доиста најподеснији. Што се иде ближе земљином полу, све је подеснији угљен диоксид, тако, да је, —-да се послужимо парадоксом, — на северном или јужном полу угљендиоксид најрационалнији.

У Америци, у неколиким варошима и то:у Ст. Луји, Бостон, Филаделфија, Њујорк, Канзас Сити, Норфонк, Лос Ангелес и Атлантик Сити удешене су инсталације за произвођење хладноће, тако, да се хладноћа разводи по вороши као што се разводи: вода, гас, електрика и т. д. При том су примењена два система. У оба случаја је централа спојена с местима потрошње посреством неколико упоредних цеви.

Први је начин: начин непосредног Амонијак, компримован у течност, под притиском се протерује кроз цеви до места хлађења, где се пушта да дилатира у нарочито конструисаним апаратима за хлађење, (можда бисмо их могли назвати хладне пећи, пошто је усвојено да реч ладњача има да означи простор у ком се чува месо). Том дилатацијом амонијак везује топлоту

околине и „услед тога се: температура простора снизи. Пошто се амонијак претвори у гас и дила-

тира тај се гас враћа другом цеви до централе. Р ] Р

спровода.

Други начин је овај: У централи се опет помоћу амонијака расхлади вода (обично на-9 до--10•0) која, да не би замрзла, мора имати у себи извесан проценат растворене кухинске соли. Овако расхлађену слану воду протерују кроз цеви до места употребе, па пошто послужи за расхлађивање простора, црпе се поново у централу.

Код првог начина осим спроводника за течан амонијак и спроводника за враћање гасовитог амонијака у централу, има још један вод цеви, тако звани спроводник за ваздух. Овај се спроводник може на местима укрштања цеви или на местима рачвања спојити с једним или другим водом цеви, према потреби. Тај трећи спроводник служи управо за разређивање ваздуха, за стварање вакума. Ако би се један или други спроводник за амонијак оштетио, или, ако би се имао да одвоји други какав вод, онда се дотична деоница цеви искључи, а наместо ње уводи згодна деоница цеви за ваздух.

Ова цев, пошто је у њој ваздух разређен, најпре сише амонијачни гас, па затим се настави редован рад.

У спроводнику од централе износи притисак око 9 атмосвера, при чему је температура ваздуха 4+95'С; у спроводнику ка централи притисак је врло мали, те се зато у централи мора амонијак црпкама да сише.

Највећу пажњу треба обратити на заптивање цеви на саставцима. При употреби слане воде овај услов није тако важан. Али зато овај начин развођења има други велики недостатак, а то је, да оба спроводника морају бити брижљиво _ изолисани, како путем не би одавали хладноћу, јер се температура слане воде подигне у апаратима за хлађење на месту употребе само од — 90 на — 60С.

И један и други систем имају у Америци својих 'зуступника; у појединим централама чак су оба система једно поред друго примењена.

Утрошак хладноће мења се према добу године и према величини простора који се хлади. У вароши Ст. Луји утврђено је било за месеце Јули и Август на кубни метар простора за хлађење и на дан по 1000 калорија. За сваки простор од 18 т> запремине било је довољно по 1 коњска снага у централи. Претплатници су били већином: касапи, пивари, рестауратори, пијаце, трговци с рибом, с дивљачи, с путером, затим пиљари, цвећари и т.д. На тај се начин хлади и пијаћа вода по железничким станицима и јавним локалима.

У зградама које троше много хладноће, спроводи се течан амонијак до самог места које има да се хлади; ту се у нарочитом апарату пусти да дилатира и да при том расхлади слану воду у резервоару, па се онда тако расхлађена вода разводи по згради. У резервоару соне воде има читав сноп исавијаних цеви, у којима амонијак дилатира и преко којих прима топлоту воде, те јој температуру снизи; а сем тога и апарат за мешање воде, како би ова што брже одала топлоту цевима и амони-

јаку а и како би била подједнаке температуре.

Цена за претплату зависи од многих месних прилика. Тако у Ст. Лују, где има 70 претплатника, а 200 простора који се хладе, кошта просечно 15000 калорија нешто преко једног динара. Количина утрошене хладноће мери се помоћу једног водомера (управо сата за амонијак), и двају термометара. Термометри показују температуру амонијака при улазу ипри излазу из апарата за хлађење. У Бостону се опет цена одређује по кубатури простора који се хладе, и на годину. Али се ту узима у обзир много што шта. Тако, годишња цена за кубни метар простора .варира између 10 и 200 динара. |