Srpski tehnički list

За свој постанак као и за свој опстанак Удружење има да поред немногих других оснивача заблагодари у првом реду Николи Стаменковићу.

Свесан потребе и важности заједнице у раду на културном препорођају драге му земље, он је заједно с господином Миливојем Јосимовићем покренуо у 1890. год. први српски стручни Српски Технич«и Лист, коме је у марту исте године постао и уредник. Идеја заједнице и удружења пропагирана тим листом постала је убрзо делом, јер већ о Духовима исте године образовано је Удружење Српских Инжењера и Архитеката, које је технички лист примило за свој орган, а (Стаменковић је с малим прекидом остао његов уредник и главни сарадник све до 1903. г. За све то време покојник је био и члан управног одбора тога Удружења; 1901. изабрат је за потпредседника а 1902 г. до 1904 био је он председник његов.

У Удружење Стаменковић је уносио и подржавао жив интерес за унапређење и развиће како самог Удружења тако и грађевинарске струке у Србији.

С пок. Селесковићем био је први покретач техничких питања од интереса за Србију, а нарочито питања о уређењу и санирању Београда. Истакнут тим својим радом он је био ускоро изабрат за члана комисије за надзор при извршењу првог и тиме епохалног дела те врсте — Београдског водовода, за који је онс инжењером Смрекером чинио истраживања воде у околини Београдској. По завршетку тих радова отпочео је Стаменковић нову кампању за извршење канали зације у Београду и био је затим председник комисије за израду генералног пројекта за канализацију. Као председник општински он је тежиштем свога рада сматрао извршење тога, за Београд неопходног објекта и успео је да створи поуздану основу за почетак тих радова.

Покојни Стаменковић с покојним Селесковићем радио је и на хидромеханичним постројењима барутане у Обилићеву; радио је даље на изради пројекта радова и плана њиховог финансирања у Врњачкој бањи; на уређењу бање Ко. виљаче, грађењу водовода у Крагујевцу и т. д. И у свима другим радовима те врсте у Србији био је Стаменковић или иницијатор или саветник.

Дубоко убеђен да напредак земље, коју је он тако волео лежи у истрајном раду на подизању културних тековина он је имао и ту, ретку за наше прилике моћ, да до последњег свога даха остане веран роб тога свога убеђења.

Скроман радник, он се није истицао, не жудећи за блеском он се није дао саблазнити варљивим сјајем него је једним одређеним путем истрајно и упорно грео своме високоме циљу.

Ова сећања на рад и живот незаборављеног покојника дају нам и с тугом помешану утеху за овај велики губитак! Не живп много онај, који живи дуго и ако као мерило живота треба да служе дела човека тада ви, чије срце раздире очајни бол, стегните то ојађено срце, савладајте његов бол и поносно дигните главу: ваш драги покојник живео је дуго, јер је урадио много.

Ми, који смо у Стаменковићу изгубили саветника, друга и сатрудника, очувајмо за утеху живо сећање на његов дух, које нека нам замени његово досадање присуство међу нама. Угледајмо се на његов пример и сматрајмо себе за сретне ако и наш живот сагори у интензивном и неуморном раду на благо земље, којој је посветио и жртвовао свој живот професор Никола Стаменковић.

Слава му, и вечни помен међу нама !

Реч г. ДРАГУТИНА БРАНКОВИЋА, техничара на гробу покојниковом.

Ожалошћени Зборе ! Има тренутака, када човек мора да застане и помисли, да ли све мора да буде онако како постоји, да ли је све оправдано, што се око нас збива >