Srpski tehnički list

БРОЈ 42.

ГОД. ХХ

У Београду Недеља 17. Октобра -1910. г.

СРПСКИ

ТЕАН

ЧНИ ДИ

ОРГАН УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ИНЖЕЊЕРА И АРХИТЕКТА

САДРЖАЈ: Како треба градит) наше железнице, паушално или по јединичним ценама» Милош П. Стефановић стр, 305. Грађење железнице Шабац — Ковиљача (свршетак) Јов, П Зрнић директор подринских железница стр. 307. О рачунању.

спроводних цеви, М. П. Лаз. стр. 809. Железница Христијанија — Берген. инж. М. М Аћимовић. грађевинарске вести, стр, 312 „Пријаве за нове грађевине стр. 812. и Нове зграде у Београду стр. 312.

О. Милинковић стр. 312.

Како треба градити наше железнице, паушално ИЛИ ПО јединичним ценама“)

Протекао је, од почетка грађења наших нових железница па до данас, већ један добар део времена. То време мислим да је довољно, да се сада када нам је на прагу грађење нових и скупоцених линија, запитамо: да ли досадашњи систем грађења — систем грађења по јединичним ценама — треба и на даље задржати, или би такве линије требало градити по другом систему — систему по паушалној цени од километра дужине свих радова >

Ја сам отворени присталица овога другог система. Моје је дубоко уверење да је они рационалнији и кориснији по нас од онога првога. Ја сам узео на себе да то овде и докажем у овом својем одговору на напред постављено питање. Мој одговор истина неће бити базиран на појединим детаљима и посебним примемерима; али ће, он надам се, ипак зато бити не мање основан, и то баш, што је и најважније, с обзиром на досадање постигнуте резултате у нас.

Теоријски узев, грађење по јединичним ценама неоспорно има превагу над грађењем по километарској дужини. Јер, принцип на којем је оно прво базирано — принцип: платити само оно и онолико колико је фактички

#) Уредништво даје места овом чланку и ако се с изложеним мислима потпуно не слаже, Уредништво.

стр. 311 ни | Аца

израђено — несумњиво је најрационалнији и не допушта никакве диференције на штету овога или онога. Напротив, оно друго, грађење по километарској дужини, увек је подложно, а нарочито онда када се немају пројекти до последњих детаља израђени, — јаким диференцијама, час на корист онога који је посао узео у израду (предузимача), час опет на корист онога који је посао дао у израду (државе).

Али грађење по јединичним ценама, тако савршено у принципу, има за собом ових не малих тешкоћа и мана:

1). Што изискује велики број технички спремног и праксом богатог персонала, и осим тога још један многобројан кадар помоћног особља како за разнолике послове око грађења на самој линији, тако и за администрацију и магацинску службу, набавку, пријем и експедицију потребног материјала, алата,

намештаја ит, д. Отуда крупни издаци на личне и опште трошкове који често достижу до 10% целокупне вредности једне линије.

Него ово скупо стајање овог персонала, само када га има — није оно што је и најгоре у овој ствари, нити би, због тога, један иначе добар систем требало напустити. Али, када овог персонала нема у довољном броју, као што-је то у нас случај, онда је тек права невоља. Јер, тада овај систем грађења по јединичним ценама, у којем сваки и најмањи посао треба видети и над његовим извршењем, од почетка до краја, водити брижљиво надзор, па га тачно и на време обрачунати до последњих ситница — представља у истини опасност по државне интересе. Систем о-