Srpski tehnički list

– ар ба

зање, толика је сила. То значи, ако један штан од каквог еластичног материјала на пр. гвожђа, затегнемо двапут већом силом, продужење штапа биће двапут веће. Но та пропорцијалност међу продужењем (или скраћивањем) и затежућом (гњечећом) силом има своју границу. Кад затежућу силу повећамо, видећемо, да од извесне величине силе продужење расте брже него сила. Ту величину силе однесену на јединицу пресека штапа, зовемо границом пропорционалности материјала. За ковно гвожђе је граница од прилике 1800 Ке./см“.

Познавање гранипе пропорцијалности градива од врло је велике важности за инжењере, као што ћемо доцније видети. Још ћу да напоменем, да су при затезању до границе пропорцијоналности пластичне деформације, дакле трајно продужење према еластичнима, тако мале, да се могу занемарити. Преко границе пропорцијоналности расту и еластична продужења брже. Сигурност грађевина захтева, да се ни у једном елементу њеном не појаве знатније трајне деформације, те већ из овога следи важност познавања границе пропорцијоналности. Да се вратимо нашем примеру просте греде, положене на два ослонца. Кад метнемо на греду какав терет, приметићемо, да ће се иста греда савити, т.ј. да ће права греда добитиоб лик лука, Стрелу лука зовемо угибом. Кад скинемо терет, угиба ће нестати. Из овога ћемо закључити да је греда еластично тело, и да су спољашне силе изазвале у греди унутрашње силе међу њеним делићима Кад метнемо на исту греду већи терет, наћи ћемо, да ће њен угиб бити већи. Кад исти терет метнемо на ширу или дебљу греду, видећемо да је угиб мањи него у првом случају. Из ова два опита закључићемо, да величина унутарњих сила зависи од величине

спољашних сила и од величине пресека греде.

Други је задатак механике одређивање унутарњих сила конструкције из познатих спољашних сила и димензија конструкције. Тај задатак назваћу индиректним из разло-

га, који ћу доцније навести. Индиректни за-

датак имамо кад н.пр. треба да констатује- |

мо, да ли је један мост способан да издржи повећање покретног терета. струкција у свима појединостима позната, а спољашње силе задате. Из тих података имамо да нађемо унутарње силе у сваком елементу моста. Ако напрезање не прелази д0пуштену границу ви у једном елементу, оп-

Ту нам је кон- |

да смо се уверили да за мост нема опасности од повећања мобилног терета. Споменуо сам реч допуштена граница. О том важном појму морамо мало више говорити.

По оном, што смо чули о граници пропорцијоналности неког градива, могли бисмо допустити, да напрезања, или унутарње силе срачунате на јединицу пресека достигну у сваком елементу неке грађевине границу пропорцијоналности дакле код ковног гвожђа 1800 кг/см“. Могли бисмо очекивати, даће се грађевина под теретима, за које је рачуната еластично деформисати, и да ће трајне деформације сасвим незнатне бити.

Но има више узрока, са којих морамо допуштену границу напрезања ставити далеко

испод пропорцијоналности.

Први је и најважнији узрок, што су напрезања, која рачунамо помоћу метода техничке механике, само приближне вредности оних напрезања, која фактично владају у елементима конструкције. (О том нас уверавају прецизнија истраживања теорије еластичности, п непосредно мерење деформације помоћу нарочитих справа.

Техничка механика еластичних тела узима више претпоставака, него ли теореска механика, или наука о еластичности, и то у јединој намери, да добије простије методе рачунања. Од инжењера се не може захтевати математска спрема, која је потребна за потпуно и сигурно владање методама науке о еластичности. Све кад би инжењер и имао потребно знање, не би, имао времена, да из- ·

води компликоване и дуготрајне рачуне.

Тачно одређивање напрезања помоћу науке о еластичности за инжењера је у в ћини

случајева илузорно, у главном због тога, што градиво инжењера нема идеална еластична

"својства, која теорија претпоставља.

Тиме долазимо на други узрок, због кога не смемо у напрезању ићи до границе пропорцијоналности. Од градива, које инжењер употребљава за своје грађевине, најхомогеније је ковно гвожђе. Но и поред савршенства модерне металургије, још није могуће постићи, да градиво има исте еластичне особине на сваком месту једног конструктивпог елемента а још мање у свима елементима једне конструкције, као што то теорија еластичних тела претпоставља, Други је недостатак ковног гвожђа, а још више ливеног гвожђа и челика, да се у њему налазе шупљине, мехурићи, који слабе пресек и прекидају влакна, на која рачунамо као да су непрекидна,