Srpsko kolo

Год. I.

СРПСКО КОЖ)

Стр. 3.

„ГТак не иди покрај мора сиња, „Јер су честе у Латина страже, „Пак се бојим да те не ухвате; „Већ ти иди преко горе чарне, „Докле дођеш двору господскоме". Осврте се војвода Тодоре, Да јунаку даде чашу вина, Ал' нестаде коња и јунака! Оде Тодор доле у тамницу, Те казује међу сужњевима. Кад видеше тридесет сужања На тамници отворена врата, Оставише и лебац и вино, Отидоше свак на своју страну. Оде Тодор преко горе чарне. Када дође двору господскоме, Али љуба крсно име служи, Сазвала је госте и званице, И кумове и све пријатеље, Па госпођа крсно име служи, И госпођа у славу нанија: „Помоз' Боже и свети Ђорђије, „Крсно име господара мога! „Опрости га тамнице проклете! „Донеси га двору господскоме!" У то доба Тодор у дворове, Од госпође чашу прихватио, Те напија у славу Божију, Послужио крсно име своје, А у своме двору бијеломе, Почастио госте и званице, И кумове и све пријатеље.

Народни заступник. У В. броју овијех новина написао је један господин, ко прави законе и правицу у наше вријеме. Исписао је и написао да не можеш љепше, да у наше вријеме сам народ себи законе прави и правицу дијели. У В. броју овог народног листа је то написано. Ако си заборавио узми тај број у руке и прочитај то писмено, прије него што будеш даље читао ово, што ти ја данас приповиједам — да, запамти то, брате, чувај сваки број овијех новина као око у глави, ваљаће ти увијек. Кад узмеш дакле тај трећи број у руке и прочиташ то о правици и законима наћи ћеш, да су народни заступници људи, које народ изабере и за саборе шаље, гдје се они онда састају, вијећају, за народ законе праве и народу правицу дијеле. Што је народни заступник знаш дакле, а данас ћу ти казати мало иоближе, шта је такав

човјек, народни заступник према теби, каква права ти према њему имаш. Приповиједаћу ти овдје најприје нешто: * * * Отишао ја једном на пут кроз села да видим, како народ живи: и дођем тако путујући у једно село у Банији, састанем се ту са једним тежаком Стојаном. Заподјенемо разговор и говоримо о овоме и ономе, док не дође диван на то, како су они лани Хрвати тукли и гањали наше Србе по Загребу. Кажем ја њему оно што је истина, да су Хрвати наша браћа, и да нијесу они сви хтјели онако да с нашима раде, да су то само некоји, а и то нијесу били прави Хрвати ; већ туђинци, туђа крв, брате. — Добро, некоји, вели Стојан, али свеједно, не ваља им свеједно посао, срамота је то била грдна, ми смо били ође љути, баш врашки љути. — Срамота Стојане, рећи ћу ја, имаш право, али била је још једна грђа срамота ту. — Која, пита он. На то ћу га ја упитати: — Кажи ти мени Стојане, ко је ваш народни заступник у Загребу, из овог краја? — Па, господин Машек, вели он. — Јеси ли ти гласао за њега? — Есам да, вели он, 20 година је ево већ како за њега гласам, гласамо сви ође. На то ћу ја: — Нијеси ти њему, Стојане, писао никакво писмо ове године? — Какво, вели он, нијесам, зашто би и писа'? — Па ти си Србин Стојане, ето сам кажеш, велиш, да си љут био ради оног лани у Загребу. — Ја, вели он, мислим да есам Србин, да бољег нема, мој ћаћа је био, ја сам а биће и моји синови, док је мене жива. — Добро, Стојане, добро, све је то лијепо, али ја би ипак рекао да ти нијеси Србин — Ма по Богу брате, вели он, како да нијесам, зашто да не? Ја ћу на то њему приповиједати: — Ево, видиш, потље оне буне у Загребу састао се сабор, вијећало се ту у сабору о правима и законима, па дошао разговор и на то да ли Хрвати имаду право да нас Србе гањају и тјерају, (казао сам ти, запамти, не ће то свн Хрвати да раде, више је њих који нас воле као своју браћу), о онима се говорило, који хоће и