Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО КОЖ>

Год.

који опет узму сјекиру и замахну као да посијеку воћку нероткињу, а други му ко рече: „Не сијеци, родиће", и кад се то учини трипута застопце, кажу да ће воћка послије родити. Пепелом с чеснице посипају свилене бубе, да их буде доста као и прашака у пепелу. Гдјекоји угљеном од бадњака мажу губаве смокве. До малог Божића говори се, кад се двојица срету на путу или кад који ком дође у кућу: „Христос се роди" (мјесто добро јутро, помоз' Вог и добар вече), и одговара се : „Ва истииу роди"; тако и кад се пије мјесто сиасуј се и на здравље. Ето видите, таки су о Божићу у нашем народу обичаји, који су се из даљних времена сачували. Не вјерујемо ми данас у много тога, што су стари наши вјеровали, али смо сачували обичаје, а и треба их чувати, али само оне, који су добри.

Ко су нам браћа близу и дал„еко. По Стојану Н»вакови!,у. 1 Сваки час се чита у новинама, у књигама, и сваки дан се чује у разговору име народ, и сваки час нам ваља поменути да смо и ми народ, и да се зовемо српски народ. Знамо дакле, да ћете запитати, па шта је то народ, шта су то Срби? Ви сви знате, шта је то породица. Деца с оцем и матером, и очева браћа и њихова деца, и тако даље, све је то заједно једна породица. У једном селу или месту има више такових породица, а како на земљи има хиљадама хиљада села, градова или вароши, то има у њима још више породица. Те породице морају да се разумевају, да говором тражи једна од друге оно што им треба, да се разговарају и договарају између себе. Али ви сте чули или сами на своје уши или од других, да има људи, који говоре, а ви их не разумете ни мало. И кад сам то казао, одмах ћу ти казати и шта је то народ. Хиљадама и хиљадама породица, као што рекосмо, расуте су и на далеко и на широко по брдима и доловима, око река и покрај мора, по добрим и лошим земљама на целој земљи нашој.

1 Стојан Новаковић један је од највећих научника српских. Написао је много књига о српеком јеаику и о нашој српској прошлости. Али је он чувен и као велик државник. Био је пре осам година министар председник у Србији. То је онај човек, који се борио против тога да се на маџарској изложби у Будимпешти носи барјак краљевине Србије међу барјацима оних земаља, на које Маџари мнсле да имаду некакво право и желе их под своју власт метнути. Маџари су онда много викали на њ, али им није ништа помогло. Касније је био посланик српски у Цариграду и бранио српски парод у Турској. После тога је био посланик у Петрограду све до недавно, где је гледао да утврди пријатељство између Србије и братске Русије, кад је изабран за посланика у Народну Скупштину у Београду, где и сада живи. Он је дакле велик и као човек и као Србин.

Сва та грдна сила људи не говори једним говором, једним језиком, да се могу разумети. Људи овога света подељени су на гомиле, које се свака својим начином разумевају, свака свој језик говоре. Колико год има тих гомила, које говоре и међу собом се разумевају, колико год хиљада породица заједнички говоре један језик и разумевају се, оне чине народ. На прилику, кад ти из свога села или места пођеш, можеш лако знати, докле се простире народ у коме си и ти. Иди на север, на запад, на исток и југ, па куд год будеш путовао, докле год чујеш да се овако говори као код нас или да људе можеш разумети, онда знај, да је то све један народ. Али тај народ осим нашег говора, нашег језика, поноси се и Милошем Обилићем, пева Краљевића Марка, жали за Косовом, слави славе, има исте обичаје. Људи, дакле, који говоре један језик, који имају један понос народни и свуда се један другог сећају, који имају исте обичаје, зову се народ. И таких народа има доста на земљи, и сваки има своје име, свој говор. Који говоре овај наш језик, зову се Срби, а других има небројено. Чули сте да живу народи: Румуни или Власи, Маџари, Немци, Талијанци, Французи, и многи други. Сваки народ дакле има своје име као и сваки човек. Али то још није све. Видели смо мало пре, како су људи уплетени сви један с другим у породице и сродство. Оа то исто има и у тим великим гомилама људи, што се зову народи. И то се сродство познаје по језику. Колико год људи, макар било и више милијуна, говоре један језик, зову се један народ. Али - ије код свакога народа језик тако различан, да га више ниједан други народ не може разумети. Често по четири пет народа имају језике, који су налик један на други; и ако се не могу одмах добро разумети, лакше их је научити. И као год што се за људе, који су у крвној свези, каже да су у сродству, тако се и за народе, којима су језици налик један на други, такође каже да су у сродству. Па тако и ми Срби имамо својих рођака. Чули сте, на прилику, за Бугарина, можда сте га и видели и разговарали с њим. Бугари говоре врло налик на наш говор, али се опет нешто теже разумеју. То су наши најближи рођаци, и они имају своју самосталну државу Бугарску, као што год Срби Србију и Црну Гору. Али су нам још ближе од Бугара Хрвати, који говоре овако исто као и ми с врло малим разликама. Оваких разлика има и међу самим Србима, јер чим су се два човека родила на два дана раздалеко, они већ не говоре са свим једнако, и ако су од једног истог народа. Према томе су Срби и Хрвати са свим један исти народ, и језик им је један исти, али су подељени тиме, што се зову тим двама именима,